Књига је да се чита. Бира се по аутору, корицама или наслову. Да бисте знали о чему се ради, књигу није довољно само купити или добити на поклон и одложити на полицу. Морате је читати. Такође је књигу потребно прочитати до краја да бисте сазнали зашто се зове ,,Теферич на Славији” јер ,,треба ићи до краја света и наћи росу”, како каже Миљковић у својој песми ,,Узалуд је будим”.
Фото: Горан Васић
Осим тога, ,,Теферич на Славији” је потребно да читате пажљиво јер се у три лика, три различите ријеке које иду ка истом ушћу, одигравају три теферича. Наравно, ради се о три теферича која то нису, али зато јесу преображења у којима се ликови, утопљени у свакодневицу, свако за себе, у потпуно различитим борбама труде да остану на површини. Олује као олује, ударају, насрћу и пријете, а ријеке се, некаквом Божијом промишљу или једноставно судбином, спајају у једну велику играоницу у којој, попут неспретних глумаца аматера на великој позорници, свако игра своју углогу које се између себе преплићу и дају смисао једна другој.
Ухваћени у колотечину а опет довољно радознали и довољно храбри да из ње искоче, макар на тренутак, ликови ће, свако за себе, изабрати путеве који ће се, хтјели то или не, укрстити на мјесту са кога се, молитвама упућеним Богу, тражи излаз. Какав такав али излаз, свјетло на крају тунела или само дашак наде да се може боље. Да ће бити боље. Због нечега, због било чега, због њих самих, ,,због неба разапетог између прстију”, рекао би Миљковић.
Фото: Горан Васић
Унутрашњи свјетови сваког лика, толико различити од свакодневице а опет толико блиски и познати свакоме од нас, јер сви ми проживљавамо и преживљавамо неке своје, само нама знаме ратове, осцилирају између жеља и стварности ломећи при томе све пред собом. Неспремни за такве и толике промјене, повремено се губећи у тој игри живота, свако понаособ проналази у себи снагу да на свом путу истраје иако му не зна ни правац ни сврху. У том тражењу, док посрћући, ходају стазама поплочаним изазовима, неспремни или, да будем прецизнији, наивни, падају у замке живота и крчећи себи пут, несигурно корачају према крају. А крај је увијек различит. Некад се и не види, не назире, а некада је ту, пред нама, опипљив а ипак неухватљив.
,,Ту је пре свега мрак који светли у мраку
Затим слободу звери да буде звер и слобода пужа да буде пуж
А пре свега слобода птица да греше у простору.”
Гријех, ма какав он био, саставни је дио тог пута. ,,Треба ићи до краја света и наћи росу на трави”, каже Миљковић. А крај свијета је предалек, а роса у трави све рјеђа. Невиност у свом боготражитељству сви ликови показују на различите начине, али ипак упорно стреме и корачају према напријед, понекад и странпутицама, иако не виде и не схватају да другачијим путевима иду ка истом циљу. У миру манастира или у вреви Београда, позвани се одазивају на позив који долази изнутра немоћни да га објасне, али зато истрајни у томе да га слиједе. Тај позив ће ликове овог романа довести у манастир и испреплести њихове судбине које ће их усмјерити ка коначном рјешењу. Тражећи Бога пронаћи ће саме себе, управо онакве какви нису били или нису знали да јесу.
Након ишчитавања ,,Теферича” дуго сам размишљао о истинама изреченим у њему. Истинама које сам знао, али их нисам препознавао. Истинама које су ту, а које не видимо голим оком, које не распознајемо ухваћени у коло чији крај се не да наслутити, али који је ту, одмах иза ћошка. У Дрини, у Рзаву, на Ћуприји, у Вишеграду или било ком другом граду. Истинама које нас воде путевима давно зацртаним над којим, сигуран сам, упорно неко бдије.
У свом боготражењу сви су нешто нашли. Неко смрт, неко нови живот а неко самога себе кога је давно изгубио. Нијеми, пролазни и недокучиви једни другима, остајемо само пуки статистички податак у књигама рођених и умрлих. Зато, како би то Миљковић рекао:
Фото: Горан Васић
,,Ти знаш, вода протиче
Али не каже ништа.
Треба обећати изгубљеном имену
Нечије лице у песку
Ако није тако, одсеците ми руке
И претворите ме у камен.”