Веровање у митска бића старо је колико и човек. Око тога да ли она заиста постоје или је све само сликовита и алегорична прича за нешто много опипљивије и људскије, вођене су бројне полемике. Ипак, иако нас од малих ногу плаше страшним причама, наше интересовање за вампире, виле и вештице с годинама не јењава. Нека од њих, попут управо побројаних бића, захваљујући презаступљености у популарној култури данас представљају синоним за страх. Међутим, постоји читава силестија ових бића, у која је наш народ веровао вековима и која су, на неки начин, постала саставни део нашег колективно несвесног, а о којој се у широј јавности не зна готово ништа. Обзиром да сам по струци етнолог а по опредељењу стваралац, чија се дела у великој мери ослањају на контекст нематеријалне културне баштине, трудићу се да у овом, као и неколико наредних текстова, кажем понешто о овој увек занимљивој и инспиративној теми.

Једно од намање познатих бића из наших народних веровања и предања јесте напрата, својеврсни демон освете кога врачара, некаквим нарочитим враџбинама извлачи из воде и шаље на некога, коме жели да нанесе зло. Својевремено сам, прикупљајући грађу за свој мастер рад, разговарао са неколико врачара из централне и источне Србије које су, по сопственом сведочењу, за рачун својих клијената имале посла са овим ћудљивим демоном. Признајем да је и моја прва реакција на њихову причу била неверица. Ипак, трагајући по литератури наишао сам на, додуше скромне, али прилично убедљиве и упечатљиве описе обреда призивања напрате, који врачаре у хомољском крају зову „скоаће драчи“ и који сам једни делом описао у свом роману првенцу „Кал југа“. Овог демона међу првима помиње Радован Казимировић у својој књизи „Тајанствене појаве у нашем народу“, описујући детаљно случајеве призивања водених демона, са којима су својевремено радиле врачаре. Интересантно је да је предговор за ову књигу, чије је прво издање изашло из штампе 1939. године, предговор написао лично владика Николај, потоњи српски светитељ. Ово нарочито чуди, обзиром на чињеницу да је црква одувек строго осуђивала свако писање и причу о бајању, гатању и свему што потпада у ред народног сујеверја.

У свом речнику страха, ауторка Тамара Лујак за напрату каже следеће:

„Напрата је демон, којег врачара извлачи из воде (или где већ демон борави) и шаље га оној кући којој жели неко зло. Напрата може да буде и невидљива, бачена на кућу у злој намери, тада онај који на њу нагази умире у страшним боловима и мукама. Сматра се још да и вештице бацају напрате на поједине људе, којом могу да омаме или убију човека на даљину“.

У прилог томе у којој мери се некада веровало у овакве ствари, говори и један одломак из својевремено врло читаних „Народних новина“ који описује случај напраћања с почетка прошлог века.

Желећи да сазнам више о овом митском бићу, наставио сам да копам по доступној литератури, наишавши притом на сјајну збирку под називом „Сеновите приче“, коју је аутор Миланче Марковић, иначе један од наших најзначајнијих прегалаца на пољу фолклорне фантастике, у потпуности посветио причама о сусретима са митским бићима, заснованим на аутентичним сведочењима житеља из Велике Плане и околине. У збирци је читаво једно поглавље посвећено напратама, а једну од њих можете послушати овде. Сав сакупљени материјал, записане и приче које сам слушао на лицу места, инспирисале су ме да 2013. године снимим играни филм – Напрата, а овом бићу сам се вратио још неколико пута и у прози, између осталог, и у првом поглављу романа Језава, из ког доносим и један прилагођени одломак:

Ослањајући се несигурно на ноге, преплашен и припит, Боривоје се тетурао по опустелом и зараслом пољу, покушавајући да пронађе пут. Осећао је како се читав његов смислени свет растаче, остављајући крхотине и лом. Још колико јутрос, возећи се ка селу, био је спреман да се суочи са прошлошћу, али га је она дочекала у облику коме није могао нити знао да се супротстави.

Ходајући бесциљно, учини му се како тло под његовим ногама мења облик и како му стопала потањају у житку и несталну масу. Погледавши око себе, старац виде да је загазио у Језаву. Сећањем му поново заискрише речи плавокосог младића и тог тренутка нестаде страха. Кроз усталасани ум се, на тренутак, проби мисао о самоубиству. Изгледало му је да једино река, она крај које је одрастао и проходао, може и мора да га склони од света који му се наједном сручио на плећа. Корачајући даље, осети нарастајућу водену свежину, која је пријала. Био је решен да раскрсти са свиме, а река је нудила решење.

Нашавши се у води до грла, старцу се причини да недалеко одатле чује музику. Много пута је слушао приче о искуствима умирућих, који су у самртном часу виђали невероватне ствари. Заставши на тренутак, Боривоје ослушну боље, заустављајући дах и напрежући уши. Био је сигуран да у близини чује музику, којој се повремено придруживао весео женски кикот. Слушајући, сети се прича о сусретима са ћудљивим вилинским створењима, божанске лепоте али ђаволских намера. Како је читавог живота био посвећен причама о митским бићима, изгледало му је да је на прагу да их својим очима и види. Будући решен да се убије, било му је свеједно да ли ће да страда од воде или каквог шумског нечастивка.

Пошто изађе из реке, Боривоје крену ка месту одакле се чула музика. Није му било тешко да је прати, пошто је са сваким кораком бивала све гласнија и лепша. Недуго потом нађе се на пространој ливади, оивиченој шумом и густим растињем. На средини пропланка, под огромним разгранатим храстом и око распламсале ватре, седела је, плесала и певала група чергара. Разигране прилике су се кретале око пламена, док су се њихове сенке сабласно оцртавале на околном дрвећу.

Пришавши, Боривоје седе. Чинило се да нико од присутних није обраћао пажњу на њега. Гледајући у пламен, старац је повремено подизао поглед, одмеравајући плесачице, који су се вешто извијале, ношене еланом који може да дарује само младост. Наједном му би драго што је жив. Осети како му се плес и живахна мелодија увлаче под кожу, гонећи га да и сам заигра. Музика је попут таласа, односила нагомилане бриге о порушеном гробљу, млину и Љубици.

Крајичком ока, новинар крај себе примети покрет. Један млади чергар је управо седао на оборено дебло крај њега, смешећи се и показујући на старчево мокро одело.

„Мало на купање?“

Старац одмахну руком уз уздах.

„Ето.“

Младић значајно климну главом, не скидајући поглед са Боривоја.

„Лето. Ви’ш каква је спарина. ‘Де ћеш, него у воду.“

Старац окрете главу ка саговорнику баш у тренутку када ватра букну нешто јаче, дозвољавајући му да боље осмотри младићево лице. Био је необично висок, са тананим и дугим ногама, које старца подсетише на скакавца. Колико год да је покушавао, Боривоју није полазило за руком да види чергареве очи. Причињавало му се да уместо зеница и беоњача, поглед његовог саговорника чини гротескни сплет свитаца, заробљених у младићевој очној дупљи. Старчеве мисли прекиде једна млађа и лепушкаста Циганчица, која приђе пружајући му улубљено лонче. Нагнувши се ка старцу, оковратник на девојчиној хаљини се пови, оголивши јој део груди. Девојка погледа Боривоја смешећи се враголасто. Старац осети како га облива румен стида па брзо спусти главу. Дугоноги младић се шеретски насмеја, показујући очима ка девојци.

„Чириклија.“

Боривоје слегну раменима и отпи из лончета. Течност је имала укус меке прокуване ракије. Тог тренутка из мрака међу људе окупљене око ватре ступише две прелепе и полуобнажене Циганчице, праћене неколицином момака са инструментима. Жице задрхташе, свирајући мелодију која је била истовремено весела и тужна, барем је тако деловала омамљеном старцу. Девојке заиграше заводљив плес, праћен гибањем тананих телеса и виорењем коса, а сваки њихов покрет пратило је пљескање небројених руку, беласање осмеха и уцаклели погледи окупљених. Слушајући песму која му се наједном учини познатом, Боривоје се поново загледа у пламен. Видевши замишљеног старца, млади дугајлија му се примаче.

„Нешто те мучи, куме, кад не гледаш у ову лепоту?“

Боривоје уздахну.

„Не могу. Срушили су ми воденицу.“

Осмехнувши се широко младић истури браду, која Боривоје подсети на клин.

„Шта год да су ти урадили, куме, зликовци могу да се казне.“

„Како?“

Подигавши руку високо, чергар је показивао неодређено, некуд ка наткривеним коњским колима, испрегнутим на једном изолованијем делу пропланка.

„Ми лутамо по свет’, па свашта видимо и чујемо, а некад понесемо и нешто од туђу муку. Има жена што зна са напрату. Она ће све да среди. Да отера зликовца. Само ако даш неку пару.“

Старац више није обраћао пажњу ни на шта око себе.

„Колико треба да се плати?“

Примакавши се ближе, Боривоје је напокон могао да види младићеве очи, које му одједном заличише на мачије. Заваран ватреним одбљесцима и нејасним светлом, учини му се да лице младог Циганина трепери и да је саткано од сенки и таме. Младић се примаче још ближе.

„Кол’ко имаш?“

Стари новинар стави руку у џеп из ког извади неколико металних кованица. На њима су још увек били видљиви трагови скорене крви.

„Имам ових неколико банки.“

Узевши окрвављени новац, младић га чврсто стисну у шаци, све време се смешећи.

„Таман.“

Тренутак касније чергар махну руком, дозивајући босоного и одрпано Циганче, које одмах дотрча. Шапћући му нешто, младић показа ка Боривоју и махну ка издвојеном делу черге. Климнувши, детенце отрча некуд, остављајући старца са гомилом питања.

„Шта сад?“

Младић је и даље гледао испред себе, не обраћајући пажњу на Боривоја. Одједном, музика поче да јењава а сви присутни устадоше, раздвајајући се и правећи пролаз. Недуго потом, из мрака се зачу кркљање. По реакцији оних који су били најближи пролазу, изгледало је као да зазиру од онога што је требало да се појави. Непријатни звуци су бивали све ближи и убрзо међу људе ступи мутави и одрпани девојчурак, кога је на дугачком канапу водала старица, и сама одевена у рите. Пришавши чергару, она нешто промрмља, гледајући у Боривоја.

„Шојманка пита којом казном желиш да казни онога ко те је увредио?“

Старац затрепта.

„За таквога је и смрт мала казна.“

Чергар и старица наставише да се дошаптавају, а након краћег времена младић поново проговори.

„Шојманка тражи да јој даш нешто за напрату. Нешто што је зликовац додирнô у последњи’ седам дана.“

Премишљајући се кратко, Боривоје ставу руку у унутрашњи џеп капута, вадећи  оловку коју му је пар дана раније дала Аријана. Иако одевена у рите, старица из недара извади као снег белу марамицу, стављајући у њу оловку, прамен старчеве косе и стручак некакве осушене траве, која Боривоју заличи на чај. Пљунувши у марамицу и направивши на њој неколико чворова, старица је пружи везаном девојчету, које се наједном усправи. Ослободивши се хаљетка, девојчурак крену ка реци, на чијој је површини треперео месец. Ушавши у воду до кукова, девојче затвори очи и, забацивши високо главу, поче да певуши. Опонашајући мелодију њене песме, људи на обали хорски почеше да певају, ударајући притом ногама о земљу. Посматрајући са обале, старац примети да су покрети девојчета све бржи. Затворених очију и високо подигнутих руку, она је као у трансу правила кружне покрете телом, стварајући око себе све већи водени ковитлац. Боривоју се учини да у тами, негде иза једне групице распеваних Цигана, види Љубицу како плаче. Покушавала је нешто да му каже, али су се њене речи губиле у песми. Кренувши ка њој, старац наједном осети слабост и стропошта се на прашњаво тло. Разигране прилике су и даље биле ту, само што то више нису били људи, већ космате, сенолике сподобе, које су кидисале на њега, режећи и смејући му се. Пре него што утону у таму, Боривоју се причини да крај нагог девојчета у трансу, види човеколику прилику како руком показује ка њему.