Рецензија романа Надије Теранове ,,Године обрнутим редоследом”

Надија Теранова је савремена италијанска списатељица са дипломом психологије и докторатом из савремена историје. Не би изненадио податак да ова дама има и посебан дар за алгебру јер изгледа да су те три области управо тај чудесни спој који ауторка прави да би дошла до резултата, романа ,,Године обрнутим редоследом”. Ништа од тога није усиљено нити наметнуто читаоцу као доминанта којом ће анализирати овај кратак роман, напротив. Поставивши математички прецизно ликове већ на почетку, како какву једначину, Теранова психолошки тачно изводи рачуницу – историју сурвавања једне генерације, генерације дјеце зараћених страна из Другог свјетског рата: бивших Мусолинијевих фашиста и бивших партизана. Иако на неколико мјеста подцртава Аурориног оца као ,,окорелог фашисту”, Теранова заправо не заузима ниједну страну, већ са блиске дистанце прави психолошку студију припадника једног и другог покрета и њихових потомака.
Оно што на први поглед дјелује као неодољив изазов, поготово с обзиром на то да се радња Шекспирових ,,Ромеа и Јулије” одиграва на тлу Италије, јесте могућност да се прича постави по матрици ,,двоје младих се воле, а родитељи им сметају”. Ту је кључ у којем ова приповијест проналази своју аутентичност. Млади се заволе, они очекују од својих родитеља да им љубав ,,забране”, али се дешава нешто потпуно супротно. Родитељи их подржавају, рјешавају им стамбено питање, потежу везе да би им уклањају им проблеме и тиме се ,,спољашњи непријатељ” сели на простор њиховог односа, незадовољство постаје невидљиво и главне јунаке ове приче, Аурору и Ђованија, сурвава у неминовну пропаст: за њега је то наркоманија, за њу пропао брак послије којег није способна да се емотивно опорави и настави даље, након чега запоставља себе и у потпуности се посвећује њиховој заједничкој кћерки.
Аурору затичемо у наизглед функционалној многодјетној породици у којој нико нема свој мир. Потребу за простором, она покушава да компензује постизањем добрих резултата у школи и касније на факултету, све вријеме покушавајући да усклади сопствене потребе са очевим строгим очекивањима. ,,Спас” проналази у лику Ђованија, младог револуционара и сина адвоката комунисте, којем се чини да све иде од руке, осим да пронађе адекватног непријатеља против којег ће усмјерити своје револуционарне идеје, као што га је негда имао његов отац. Иако се не упире прстом у Ђованијеву несигурност и немогућност да се избори са доминантним оцем, управо одсуство јасног ,,проблема” због којег се Ђовани сурвава, прво у благодети, а потом пакао алкохола и наркотика, чини његов лик трагичним. Због тога читалац не аналитички, већ спонтано урања у прецизно осликан карактер, његове тежње и недоумице. Са друге стране, Аурора на себи носи баласт кћери домаћице која мора да ради барем ,,двоструко више” да би успјела да иде укорак са мушким колегама, али и да би како-тако избалансирала приватни живот и каријеру.
Растргани историјом, оптерећени породичним односима с којима не могу да се изборе, јунаци стрмоглаво падају у понор, али на том путу им не мањка борбе, тренутака који дају контратежу бесмислу из којег не могу да се ишчупају. Иако у психолошком смислу веома мало знамо о њиховој кћерки (осим трауме коју преживљава на излету са другарицом када сазнаје да јој је отац наркоман), ова судбина, за разлику од судбине њених родитеља, не показује назнаке трагичности, напротив – чини се да ће се управо у том животу отјелотворити и жудња за срећом коју пропала генерација није остварила и чији су животи протекли ,,обрнутим редослиједом”, од добра ка несрећи, од звијезда ка морском дну.
Иако се веома брзо може наслутити правац у којем прича иде, немогуће је претпоставити све завијутке куда ће нас ова списатељица вјешто провести. Иако брзо читајући ову књигу у нади да се патње што прије заврше, али и да сазнамо крај, након што јој склопимо корице, остаје жал, зашто и живот јунака и књига нису потрајали мало дуже.

Сања Савић Милосављевић

Издавач: Арете
Превод с италијанског: Анита Вучо
Година издања: 2019.