Нићифор помисли да је пандркнô кад схвати да га је сан ухватио на капији. И то какав сан. Уштинуо га кô ово вријеме погано, између чизме и гроба. Чизме вазда туђе, гроба једино свога. Па и то је нешто. А сан. Кад би га имô коме препричати, и да му није оне жене што једино море уз јетрву да шједи и броји јој, ал’ јок и да помогне, рекнô би јој како је сањô велика човјека, дива. Стрчô се див низ Романију у цугу па право до њи’овог потока. И умивај се, умивај. Нићифор га пита што се, диве, умиваш, а овај ћути. Таман бјеше да сазна, кад се пробуди. Устаде са земље и погледну преко капије. Помисли да је већ касно и да ваљда неће вечерас. Стојан је канда нешто лоше начуо. Знало би село. Село сазна кад се поток умори, а да не зна кад су Турци намјерили. По вароши би се иначе свашта причало, поготово кад страх умијеша своје прсте. Мада, није да није умијешао. Уфатио је њега стра’ још како се мали родио, па га ломата кô вјетар танко стабло крушке.

Уђе у кућу гдје је жена плела. Он на њој не види да се ишта дешава, јер није способан да види затегнут раван бод. Стегла рука, не би се игла кроз шал могла провући. Пређе погледом преко Нићифора када зачу његов корак, као да му је прочитала мисли. Осјети страх грђи од оног од Турака.

Син им је спавао на сламарици у другом углу собе. Свијећа му је обасјавала главу и руку којом је у сну покушавао да збаци ћебе с рамена.

Нићифор му погледа руку и помилова је. Опет се сјети кад се родио. Дани се били заредали кô говеђа ребра. Дугачки, а густи. Никад лакшег сна ни слађег одмора. Сигуран је да ноћас неће доћи. Тај Стојан понекад заиста зна да претјера у свему. Какви Турци ноћас, на овако мирну ноћ? Јеремија је најјачи дјечак у селу. Шта дјечак, момак. У једној руци кô да још увијек држи оно дрвено коњче што му је ђед направио да се игра, а друга канда полијеће да окрзне какву женску сису на теферичу. Биће он делија. Само да не дођу. Никада се Нићифор није тиме хвалио, али му је срце нарастало кô квасан ’љеб када би видио малог како пролази поред вршњака, за читаву главу виши. Само да није ове несреће од Турака.

Изађе у двориште и загледа се у даљину. Кажу да не постоји мјесто гдје можеш да сакријеш дијете кад наиђу. Неки су покушавали да их смјесте у подруме, у појила за стоку, затрпавали их камењем. Веле, нањуше здраву крв без грешке. Ништа не питају, ништа не траже, у њима нема мржње ни освете. Као када ђаво, не дај боже, долази по своје. Не може их човјек ничим замолити, неће ни твој го голцат живот, само њих. Нићифор се стресе од те помисли, па се усхода по дворишту.

Да је барем кћерка…

‒ Не дај, боже. Нека је он мени такав какав је, па… Па шта? Умишљам, то су приче. Још их нисам ни очима видио, можда неће ни доћи. Можда ће баш ову кућу заобићи, откуд они знају да ја имам сина? Откуд било ко зна да ја имам сина?

Зачу се цврчак у трави и Нићифор се сјети како је хватао завидљиве погледе када би Јеремија најдаље бацио камен на вашару испред цркве за Велику Госпојину. Брзо сједе на земљу и руком прође круз свјеже покошену траву.

‒ Сву ћу ноћ пробдјети ако треба, па шта бог да. Неће доћи.

Освану јутро и затече будног Нићифора. Жена га дозва у кућу. Ни она није спавала. Захвати му воде и стави на сто.

‒ Ето их, долазе!

Викало је дијете с улице.

‒ Стигли до чика Недељкове куће.

Нићифор помисли да му се привиђа. Изађе напоље. Дјевојчица.

‒ До ког Недељка су стигли?

‒ До Недељка, Боровчанина.

‒ Двије куће од нас.

‒ Отимају ли?

‒ Све редом! Чика Јован је покушао да се брани, удари га с леђа, а Турчин му само одбруси: „Твој ће ти вратити за коју годину“.

Нићифор погледа сјекиру наслоњену на кућу. Јуче је њоме сјекао дрва.  Наоштрио кад је завршио. Никада још није примијетио облик ручке. Сад напипа неравнину, осјети гдје се сужава, гдје је оштећена, гдје је причвршћен метални дио.

Син му је сједио на кревету, још поспан. Држао је руке на кољенима.

‒ Дај ми једну руку, сине.

‒ Ој, тајо, а што ће теб’ моја рука?

Нићифор пређе преко прстију. Мало.

‒ Знаш оног твог јарана Јанка?

‒ Знадем.

‒ Е, њему ти је рука била посађена на погрешно мјесто.

‒ Како на погрешно, тајко мој?

‒ На погрешно. Није на добром мјесту посађена, и ено га одведоше Турци.

‒ Јанка?

Нићифор пређе Јеремијином подлактицом. Мало. Дође до рамена.

‒ Јанка. Али зато ако се рука пресади у земљу, па поново посади ваљано, онда Турчин неће чељаде узимати.

‒ А може л’, тајо, моја рука да се пресади?

Нићифор не видје страх у Јеремијиним очима.

‒ Било б’ теби и у Турцима лијепо?

‒ Тајо! ‒  Јеремија врисну.

Жена уђе у кућу. Прећута. Видје јој у очима да су на капији.

‒ Тајо ‒  изгуби се играчка коњчета у Јеремијиним очима ‒ пресади. Ноктима ћу у небо. Полако ћемо. Ш њима не идем. Посади ме у двориште, па ћу шчепати ово наше земљице коријеном, а руком се уфатит за небо, не за облак, за небо само…

 

***

 

Кад је догодине сам окопавао њиву, сјетио се сна до краја. Див је умивао лице да му нико не види сузе, од стида.

 

Прича из збирке Приче лопова поштењачине, Сање Савић Милосављевић

Издавач – Бедем књиге