Караван се већ петнаестак минута споро кретао кроз шуму, вијугајући узаним путељком обасјаним месечином. До изласка на чистину делило их је још три пута толико. Једнолични бат камиљих копита и поткованих коња повремено би нарушило само оглашавање креје или какве друге ноћнице, будећи караванџије из дремежа и терајући их да буду обазривији. Дели-Ахмед је, још пре поласка из нишке тврђаве, добио наређење да добро поведе рачуна о свим пратиоцима каравана, и да нарочито обрати пажњу на оне који им се буду прикључивали у хановима и одмориштима дуж цариградског друма, пошто је постојала бојазан да међу караванџијама има и непријатељских ухода. Поред новог великодостојника задуженог за финансије, који је са собом носио поверљиву преписку, ага је у Београд требало да допрати и преко двеста коња и камила, натоварених брашном и другим намирницама. Иако је у пратњи имао скоро хиљаду наоружаних војника, а иза себе више од двадесет година јањичарске службе, ага је осећао извесну дозу неспокојства при самој помисли на приче које су се последњих месец и по дана шириле царством. Багрдански теснац је од почетка фебруара био запоседнут а сваки пролаз дуж цариградског друма онемогућен. Онима који би успели да из ових сукоба изнесу живу главу, уста су била пуна прича о чудовиштима и страшним ђаволским створењима, која су нападала путнике чим би зашли дубље у шуму. Приче су потом препричаване и преношене широм царства, а у сваком хану и коначишту дуж цариградског друма био би им додаван покоји детаљ, чинећи их страшнијим и језовитијим него пре. Искусном војнику, какав је ага засигурно био, навикнутом на препаде и герилски начин ратовања, није промакао положај терена којим је требало да прођу а који је био идеалан за заседу. Управо због тога је, пола сата пре него што су напустили конак, пред караван послао мањи одред, како би на време били упозорени уколико се на путу појави опасност.

Јашући на челу Дели-Ахмед се, с времена на време, обазирао око себе, једнако мотрећи на околно грмље и избрешке. Иако није био страшљив, повремено би му се учинило да се неко дрво или остењак померају или мењају облик. Наједном, недалеко од себе примети комешање. Изгледало је као да му у сусрет долази групица коњаника у лаганом галопу. Подигавши руку, ага нареди приправност неколицини најближих јањичара, и сам спуштајући шаку на балчак свог јатагана. Који тренутак касније, пред њим се заустави неколико коњаника из претходнице. Вођа је изгледао задовољно.

„Пројахали смо скоро до краја шуме, ага, и нисмо видели ни најмањи траг бусије. Оставио сам остале да мотре на други крај друма. Ако се појави каква опасност, опалиће кубуром у небо.“

Слушајући војника, старешина још више набра веђе.

„Нисте видели ама баш ништа сумњиво?“

Вођа одреда одмахну главом.

„Ништа, ага. Ако је неко и мислио да нас заскочи, биће да се уплашио од овол’ке тевабије.“

Један од војника из претходнице показа руком ка делу друма из ког малочас беху дојахали.

„Може бити да одиста нема никог а можда нас чекањем намамљују и одвлаче дубље у шуму.“

Дели-Ахмед потражи погледом вођу каравана, који је седео на коњу, неколико корака даље. Погледи им се накратко сретоше а јањичару се учини да ожиљак на младићевом лицу поново крвари.

„Дела, дербенџијо. Поведи караван даље. Ако будемо ишли кô и досад, осванућемо негде код хана у Коларима.“

Јашући на зачељу, погрбљен и начуљених ушију, главе готово допола увучене у оковратник, Малик-бег је преплашено гледао око себе, трзајући се на сваки иоле гласнији шум. У тренуку када коњаници из претходнице дојахаше до чела каравана, успоравајући га, једна сова пролете тик крај трговчеве главе, готово га дотичући крилом. Осетивши необичан хук, Турчин усплахирено махну рукама, притом губећи равнотежу и сручи се свом тежином на земљу. Двојица јањичара који се тог тренутка затекоше у близини праснуше у смех.

„Валај, беже, јеси зортљаш да те нема. Сербез у седало и не бери бригу. Чува те ‘иљаду царских делија.“

Престрашен и угруван, трговац збуњено погледа око себе. Покушавајући да се осови на ноге, пажњу му привуче сена, која се изненада појави иза јањичарских глава. Обасјана месечином и осенчена причама из хана, бегу се прилика учини натчовечански великом. Ноћ и страх који му се још од поласка из нишке тврђаве таложио у костима најзад узеше данак те он, још увек лежећи на друму, испружи руке ка аветињској прилици и продра се из свег гласа:

„Шејтани!“

Заглушен снажним праском, бегов глас се расплину у тами а пред његове ноге падоше трупла двојице војника. Истог часа са свих страна одјекну пушчана паљба а међу јањичарима завлада силовита паника. Усплахирени пратиоци каравана су покушавали да пруже отпор али су њихови напори били готово узалудни. Притешњеним људима на друму се чинило да се на њих сваљују околна брда и шуме, трудећи се да их прогутају.

Дели-Ахмед је узалуд покушавао да успостави поредак међу ускомешаним војницима, који су насумично пуцали погађајући само ваздух. Машући јатаганом и претећи, он крајичком ока спази вођу каравана како гони коња ка ивици друма, па ободе свог ата, потеравши га у истом правцу.

„Дела, пасји сине, не бежи. Стани да ти забраздим и други образ.“

Иако је видик био већ добрано замагљен од барута, ага се трудио да сустигне коњаника који, тренутак касније, замаче за честар. Бесан због препада и заслепљен од беса, јањичарски старешина није приметио да се све више одваја од својих војника. Ни огромно искуство, нити безбројне преживљене битке нису могле да превагну наспрам сазнања да је изигран и да је до пре само пола сата имао издајника у рукама. Мамузајући коња и псујући наглас, заклињао се како ће спалити сваки хан од Ћуприје до Плане и набити на колац сваког ко му се учини иоле сумњивим. Дојахавши до места на коме је малочас стајао вођа каравана, Дели-Ахмед из појаса извуче кубуру па ободе коња и свом силином улете у шумарак, из кога, неколико тренутака касније, одјекну пуцањ.

Бауљајући по тлу и тражећи заклон, Малик-бег набаса на нечије чизме. Подигавши бојажљиво поглед, одахну са олакшањем.

„Ејвала, кад на тебе наиђо’. Берјачим узаман већ черек сата а нигде спаса ни дермана. Алаха ти, помагај да извадимо живе главе.“

Осмехнувши се благо, крупајлија у дотрајалом оделу пружи руку ка човеку на земљи и, стегнувши му шаку, нагло га повуче ка себи. Трговчево ситно тело полете са тла и ударивши о раме наводног спаситеља стаде да се трза и увија. Исколачивши очи Малик-бег погледа у човека пред собом а из уста му се оте једно тихо и испрекидано: „Ама…“. Зенице згаснуше а поглед постаде стакласт, поневши у вечност замагљено и нацерено убичино лице, као последњу овоземаљску слику. Извукавши нож из трговчевих груди, човек на брзину узе неколико кеса из његовог појаса, па лаганим покретом спусти тело на тло. Погледавши око себе, убица направи неколико корака али брзо застаде и поново приђе убијеном. Са неколико вештих и увежбаних покрета, скину са покојника скупоцени бињиш и, осврнувши се још једном, нестаде у оближњем шумарку.

 

Одломак из романа Језава, Младена Милосављевића

Наставиће се…