Орах, копах – не дадоше Турци;
Чувах овце – поклаше их вуци;
Узех пушку, одох у хајдуке.
Народна песма
Стежући торбак од волујске коже, дефтердар је гледао у говорника, упијајући преплашено сваку његову реч.
„И велиш, баш шејтани?“
Младић погледом хитро прелете преко људи, тражећи међу њима турског угледника. Извукавши шаку из недара, он је брзо принесе челу, погнувши се једва приметно напред.
„Главом јемчим, ефендија. Гледô сам и’ кô што сад тебе гледам. Таман што коракнух међ оно аветно дрвеће кад навалише са свију страна. Права силестија. Једни шкембасти у пасу, биџави и дежмекасти, наоко асли максуми. Други узунасти, рогати и репати, убарјачили па све очурдама на мене. Алах ми је сведок да никад нисам био страшљив, ама, бадава. Откако ономад прођо’ кроза шуму, запатих такав џас да више нисам заспô кô инсан.“
Исколачених очију и орошеног чела, старешина благајне се осврну око себе, као да од присутних тражи да потврде или оповргну речи вође каравана. Иако је заузимао један од највиших положаја у царству, дефтердар је још увек био млад и неискусан човек. Навикнут на удобан живот унутар сигурних стамболских зидина, поваздан посвећен цифрама и бригом око царског новца, није се много обазирао на околину. То му је помогло да напредује у служби и добрано надмаши чак и много старије царске сужбенике, оставши, са друге стране, наиван попут детета и неук за прегршт обичних, животних ствари. Шарајући очима, поглед му застаде на поломљеном прозорском окну, које је, уместо стакла, било испуњено сламом и старим крпама. Кроз један непопуњен отвор, осветљен снопом месечине и скромном светлошћу свећа, могао је да види део шуме са којом је почињала злогласна Багрданска клисура. Било је то место које је последњих месеци представљало непрелазну препреку за већину каравана који би се запутили царским друмом до Београда или из њега. Стешњен између Мораве и окомите узвисине, која се уздизала до унедоглед, овај део пута је одвајкада важио за опасно и злогласно место, чији су непрегледни честари вребали путнике, довољно храбре или неопрезне да без заштите и пратње кроче унутра. Уз извештаје који су повремено стизали до Београда и Ниша, царски чиновници су све чешће прилагали и спискове са именима војника, трговаца и других пратилаца каравана, који су нетрагом нестајали управо на овом месту. Највећи проблем који су турске власти имале са обезбеђивањем тог дела цариградског друма, била је управо његова неприступачност. Пролазећи туда, путницима се чинило да су на овом месту Морава и друм загрљени и да заједно са њима урањају у дубоку и тамну шуму, испуњену хуком реке, која је додатно оживљавала и потпиривала страшне приче, измишљане и препричаване у хановима и одмориштима поређаним дуж цариградског друма, све до пред сам улазак у теснац.
Звиждук ветра трже дефтердара из мисли, те он погледом поново потражи вођу каравана.
„Дербенџијо, овдашњи си па засигурно знаш. Има ли каквог пута са друге стране јалије? Да заобиколимо онај шејтанлук ако се икако може?“
Пребирући по прстима ћилибарску бројаницу, младић одмахну главом и немоћно слеже раменима.
„Има пет лета како водам караване овуда и ово је најбржи начин да се стигне. Друга је страна махом зарасла и неуређена, нема ниједне ташли-ћуприје а ни скела није кадра да прими и превезе овол’ку пратњу.“
Чувши караванџијине речи, царски моћник поново погледа у прозор. Од смрти његовог петходника прошло је нешто више од десет дана и околности су захтевале да што хитније стигне до Београда и финансије једног од најважнијих градова у западном делу царства преузме у своје руке. Шарајући очима по просторији, поглед му привуче одрпани дечачић, који је, босоног и са руком на прсима, ходао између гостију, служећи их уз осмех. Гледајући га, дефтердар осети завист. Био је спреман да се истог часа замени са сиромашком који ће, колико сутра, моћи да изађе на друм и потпраши табане куда год му се прохте ‒ сиромашан али слободан. Схвативши да га вођа каравана упитно гледа, царски великаш промисли још неколико тренутака па се окрену ка њему.
„Како се досад пролазило овуда?“
Спустивши шаке у крило, младић се наже ка саговорнику. Говорио је смирено, наглашавајући поједине речи и окрећући се повремено ка другима који су га немо и пажљиво слушали.
„Доскора су нам досађивале само кесеџије и по који ‘ајдук, мада су јањичари из пратње са њима ласно излазили у крај. Ал’ откад се почетком фебруара појави онај белај, име му се не поменуло, одонда се и каравани проредише. Запамтите сви шта вам кажем, у ове се шуме не залази без големог девера.“
Окупљени заграјаше готово истовремено. Млађи су укрштали погледе са својим исписницима, осећајући да им присуство других улива на тренутак пољуљану храброст, док су старији војници и пратиоци каравана пушили или сркали кафу, наоко мирно, загледани у под или некуд испред себе. Из гомиле би се само, с времена на време, чуо покоји пригушени уздах или глас.
„Безбели, ђаури су вазда са шејтанима ортаклучили.“
„Валај, аратос га било и Биограда. Овакав каранлук не бива без џина и аждрахила.“
Запрљаног турбана и олињале одеће, један крупајлија, који прекрштених ногу сеђаше на ћилиму крај огњишта, повуче дубоко из чибука па упиљи у говорника. Говорио је прозуклим и неразговетним гласом, машући повремено руком око главе и клатећи се, као да је суманут.
„Како ти онда претече, алаха ти?“
Завукавши поново шаку у недра, младић извуче кожну већицу која му је, окачена о канапу, стајала око врата.
„Ову хамајлију ми је лане справио један ‘оџа, кад сам неким послом боравио у Филиби. Право да велим не знам шта је утурио унутра ал’ ми рече да сам одсад рахат. Докле год је носам уза се, ниједан ми матрак не може ништа.“
Трудећи се да што боље осмотре врећу, људи су се нагињали преко столова, гурајући се у чуду.
„Машала, влаше!“
„Аферим!“
Један онижи Турчин узаних рамена и велике главе, који преко читавих леђа беше огрнут скупоценим бињишом од црвене чохе, превеликим за његову сићушну грађу, журно приђе младићу. Зурећи у извучену кесу, из појаса извади једну сличну и баци је на астал.
„Караванџијо! Унутра имаш четр’ес’ и пет махмудија. Да се трампимо за ту твоју хамајлију?“
Видевши човека пред собом, младић се само осмехну јетко па благо заврте главом.
„Не бива, ага. Овај је запис мени намењен и другоме не би вредео кол’ко ни пробушен чаруг.“
Човек цокну устима нервозно па коракну ближе столу. Брзим покретом руке из појаса извуче још једну кесу.
„Белћим, није ти доста? Ја сам Малик-бег, најбогатији сам трговац у Ускубу и та је чапра роба баш кô за мене. Ако цениш да је мало, дајем још тол’ко. На!“
Усекнувши се гласно у шаку, човек са ћилима се примаче ближе ватри. Обрисавши прсте о дотрајали ћурак, настави да се клати. Док је говорио, ниједног тренутка није скидао поглед са распламсалог огњишта.
„Валахи, стварно сте бене да вас нема до Стамбола. Каква амајлија, какве афаре? Видите да је каурин левента и да се шегачи. Биће да је узô фурду од каквог липсалог хајвана, па вас задева и тера чарламу. ‘Оће да ушићари који марјаш на турским диванијама. Е, Алаху драги. Дошô је таки вакат да сваки фукарлук може да тера русвај и џумбуса са твојом децом.“
Чувши га, вођа каравана врати врећу у кошуљу, па набра обрве.
„Не греши душе, ага. Зашто би пљувô у воду коју пијем?“
Гладећи прстима крај свог огртача, главати Турчин погледа презриво човека крај огњишта, скупљајући гадљиво усне.
„Не баљезгај узаман, крндијо и не псуј као влах са коца. Куд би и како са сихиром, налет га било, без хамајлије?“
Крупајлија махну руком, мрштећи се и мрмљајући себи у браду. Наједном, нагло окренувши главу, погледа вођу каравана право у очи, не осврћући се на трговчеву упадицу.
„Зашто!? Зато што ти очи титрају као на зејтину и што зверљаш кô покисла псина! Биће да се пазиш да те неко не позна и прокаже, јербо си ћарџија и чивитар. Продô си веру па сад клањаш и калаузиш ономе ко ти боље плати. Не би ме чудило ни да си ‘ајдучки јатак и да нас намерице водаш у бусију.“
Млади караванџија скупи усне и спусти шаку на рукохват ножа, на шта се човек крај огњишта гласно насмеја, колачећи очи и лупајући се у прса.
„Јурун, изроде! Да видимо какав си мегданџија.“
Искорачивши са свог места Малик-бег стаде међу завађене, добацивши успут неколико новчића крупајлији крај огњишта.
„Батали кавгу, алаха ти, и не клеветај овај ваљани милет. На. Ево ти за дуван и ја’њетину. Напуни трбушину па ћеш мање да угурсузаш.“
Човек са земље одмахну руком и пљуну.
„Само се ти, бено богатунска, држи твоји’ махмудија и веруј у иверје и трице. Видећемо докле ћеш. И најдебља се лојаница гаси са сабахом а вакат је да свањава.“
Издвојивши се из гомиле, један високи Турчин, од чизама до турбана одевен у скупоцено одело јањичарског старешине, крупним корацима приђе младићу. Видевши крај себе стаситог угледника, омалени богатун на брзину покупи врећице са новцем па се невољно врати на место, жмиркајући и чкиљећи нервозно. Не обраћајући пажњу на друге, дугајлија одмери вођу каравана.
„Дела, Дербенџијо. Слушам те шта велиш па све нешто думам. Да тебе неко не плаћа да страшиш ову тевабију?“
Не устајући, младић подиже главу. Наклонивши се лагано и са руком на прсима, он проговори мирно, као да пред собом има каквог трговца или коњушара а не окрутног и надалеко чувеног јањичарског агу Дели-Ахмеда.
„Алаха ми, ефендија, па овак…“
Ударивши снажно шаком о сто, ага прекину младића.
„Сиктер, каурине. Пази шта причаш да ти не би наџаком замандалио уста. Казуј се ко си и не узимај више Алахово име, ако ти је до главе!“
Младић поћута неколико тренутака. Гледао је Турчина у очи, не одајући ничим да се боји.
„Откад знам за себе, калаузим и проводим караване кроз Деви Багрдан, па тако уајлукчим понеку аспру. Хришћанско име не памтим, а овдашњи Турци ме зову Фарук. Јесам рођен кô Србин, ал’ за то не марим много.“
Седећи и даље крај огњишта и не скрећући поглед са ватре, човек на ћилиму се засмеја потмуло.
„Валахи, од инћара нема бољег ћара, ни од влаха већег каишара.“
Не осврћући се на упадицу, турски старешина погледа по окупљенима.
„Познаје ли неко од вас овога овде, што се издаје за караванџију?!“
Извукавши се из некаквог мемљивог буџака, пред Дели-Ахмеда стаде механџија, низак и гојазан човек бојажљивог лица и спорих покрета. Погнувши главу скрушено и са руком на прсима, он проговори тихо:
„Честити ефендијо, знам овог момка још док је био дете. Одрас’ô је кô сироче у једном селу, ту ублизу. Последњи’ година води караване кроз овдашње шуме и, кол’ко ја памтим, не знам да се ико игда потужио на њега“.
Неколико локалних сељана, кулучара, доведених да прореде гору око механа и дуж цариградског друма, такође потврдише да познају младића. Говорили су тихо, пазећи да гласом или каквим другим покретом не раздраже кога од Турака.
Слушајући их, ага није скидао поглед са караванџије.
„Дела, дела, рајо. Добро је.“
Загледан у кафеџију, који се тромо вукао кроз просторију, вођа каравана чу оштар фијук који муњевито пресече ваздух. Бол запара кожу а по левом образу потече млаз крви. Дели-Ахмед је и даље стајао на истом месту, држећи у руци велики воловски корбач.
„Народ вели да измећара ваља избатинати пре него што оде по воду. Бадава му после ако поломи крчаг.“
Смех се заори просторијом а младић стисну зубе, прислањајући шаку уз образ. Крупајлија са земље се насмеја злурадо, ударајући се по лицу и колутајући очима.
„Валај, каурине, пасји сине, хамајлија не чува од воловске жиле. Извадидер ону кесу опет, да ти дам за њу бисерно зрно.“
Пришавши младићу, јањичарски старешина му пружи комадић платна.
„Ако нас ваљано проведеш кроза шуму, кад изађемо учинићу ти голем пешкеш. Ово ти је било да се узмеш у памет и да добро пазиш.“
Окренувши се ка дефтердару, ага климну главом.
„Земан је да се креће. Ако и проминемо Багрдански орман без халабуке, имаће још пуно да се девера до Биограда.“
Одломак из романа Језава, аутора Младена Милосављевића
Наставиће се…