Владимира Петровића, аутора збирке прича “Како постајемо оно што смо постали“ познајем, пре свега, као књижевног критичара, власника блога Читаоница, и посвећеног књигољупца који, као ретко ко кога знам, сваки слободни тренутак проводи у читању, писању и промишљању књига. Отуда и не чуди квалитет Владине прве збирке, која плени својом слојевитошћу, богатсвом језика и уверљивошћу ликова али… Пођимо редом.
Поменуту збирку чине 32 приче које су подељене у три приповедне целине. Прву целину, условно речено, чине приповетке писане нешто класичнијим језиком, у маниру писаца попут Боре Станковића, Драгослава Михаиловића или Слободана Селенића али и познатих хроничара Београда попут Тасе Миленковића. Приче су поређане хронолошки па тако прва од њих, под називом “Ни живот не окусих како треба“, представља реконструкцију једне жалбе из 1847. године, упућене књазу Александру Карађорђевићу од стране осуђеника Ђорђа Јовановића. Одмах после ње следи биографија угледног београдског трговца, у чаршији познатог као газда Милорад, чији однос према сопственим успесима нагриза страшна тајна из прошлости.
Један део прича из прве целине, без обзира на нешто класичнији приступ приповедању, у себи садржи својеврсни књижевни експеримент. Тако је трећа прича у збирци написана малим словима и без знакова интерпункције, пратећи хаотични ток мисли супруге политичког осуђеника из периода Тимочке буне. Прича “Дечји дневник“ прати мисаони ток детета које покушава да пронађе идентитет у новоствореној држави, под притиском породице која, заправо, представља амалгам народности супротстављених гледишта, док највећи део приче “Дезертер“ чине непрекинути драмски дијалози између сина и разочараног оца.
Међу приповедачима, протагонистима, антагонистима или једноставно актерима збирке има мушкараца, жена и деце, најразличитијих образовних, имовинских и сталешких нивоа који, приповедајући о себи и недаћама које су их снашле, причају једну архетипску причу о времену које никада не пролази и људима који се изнова рађају да би патили и били жртве.
Без обзира на амбијент, епоху или приповедни језик, који се мења у зависности од поднебља, времена и актера, приче из прве целине имају једну маркантну заједничку особину, а то је поглед на свет из перспективе оних којима је живот доделио судбине паћеника и страдалника. Било да се ради о осуђеницима, ситним лоповима, богатим трговцима, уметницима, логорашима, моћницима или случајним посматрачима из народа, заједничко за све њих јесте црнило живота у које тону. Било због последица ратова, немаштине, одлуке затечених властодржаца или нечег другог, њихове судбине нестају са лица света, заметене у ковитлацима историје, политике или једноставно лоше среће. Приповедање протагониста и антагониста прве приповедне целине представља својеврсни лелек себара који, пролазећи кроз живот без трага и тежине, покушавају да причом скрену пажњу на своју злехуду судбину и оно што их је снашло, љутећи се, чудећи или са главом погнутом пред неумитним.
Другу целину чине нешто краће, савременије и универзалније приче, писане у маниру Кеноа, Кнаусгора или су на трагу фасцинације Џојсовим боравком у Трсту, док трећи део представља универзалну играрију и слагалицу, која за циљ има приказивање узалудности борбе и готово Кјеркјегоровски апсурд живота и опирања.
Исписана у маниру најбољих домаћих приповедача, збирка прича “Како постајемо оно што смо постали“, открива раскошан списатељски таленат, прожет изузетним познавањем друштвених и историјских околности, које су се неретко преламале на плећима обичног човека. Било да пише о малим, било о људима чији су животи обележили епохе, Петровић одлично дочарава карактере својих протагониста и антагониста, баратајући њиховим судбинама попут правог творца, онако како се то од писца и очекује. Сликовите, слојевите и животне, приче из ове узбудљиве збирке провешће вас кроз неке од бурних сегмената наше историје, након којих ћете бити богатији за једно јединствено читалачко искуство.
Разговор са Владимиром можете погледати и на нашем недавно покренутом подкасту ‘‘Разговори на Бедему“.