Муче ме многе важне ствари које ми преостају да вам саопштим. То је и зато, ви сте то од почетка схватили, што ми је Достојевски овде само повод да изразим своје сопствене мисли (…) Ма колико један портрет личио на модел, он увек толико личи и на сликара. Без сумње је најодличнији онај модел који дозвољава најразноврсније сличности и који се даје највећем броју портрета. Ја сам покушао да дам портрет Достојевског. Осећам да нисам исцрпео сличност са њим.
Потешкоћа с којом се сусрећем на почетку овог приказа, управо је она због које Жид себи у више наврата замијера што у предавањима и чланцима који су обухваћени овом студијом, пречесто наводи цитате великог руског писца о коме је ријеч. Сам избор наведених цитата превише добро сажима мисао или идеју коју критичар тумачи, да нам је читање дугачког цитата најмањи проблем: управо због тога што је његова селекција идеална на путу закључка према којем се Жид запутио. Па ипак, ова књига је далеко од било каквог таутолошког закључивања, баш због тога што је материја одвећ громадна да јој се систематично приближи.
Жид замијера својим претходницима у тумачењу дјела Достојевског, пред којима је дотадашња методологија очигледно заказала. Он креће несистематично, привидно без реда и конца, нехронолошки, мијешајући пишчеву биографију са карактеристикама његових јунака и мало по мало, пред нама се ствара нов систем, који савршено пристаје уз опус писца, за којег критичар каже да је сахранио и самог Толстоја (ово наводим помало иронично, јер су Браћа Карамазови били књига која је нађена поред узглавља Толстојеве самртне постеље). Запажања, као збирка најфинијих облутака, нижу се једно поред другог у цјелину, баш као што се Достојевском карактери и судбине надовезују једна на другу.
Било да пише од схватању православља у дјелима Достојевског, о страстима његових јунака или о апсурду који је чест пратилац догађаја његових романа, Жид у свакој бици односи побједу – управо због тога што се храбро хвата укоштац, користећи сва своја позната знања и мисли, без задршке, без намјере и готово нехотично прави паралелу двају великих европских култура, отварајући Француску Русији, а нама, којима је руска књижевност блиска, ширину тумачења потпуно нових слојева књижевних хоризоната Достојевског.
Једном ријечју, након писања ове књиге Жид постаје један од најсуверенијих тумача дјела и лика Достојевског, ако и не у његовој цјеловитости, а онда сигурно у колекцији бљесака његових најблиставијих тренутака.