Добитница регионалне награде за дјечију књижевност ,,Мали принц” за свој претходни роман ,,Загрли месец”, Даница Богојевић и својим новим књижевним остварењем доказује да има све потребно што би предпубертетлију везало за књигу: занимљиву причу, динамичну нарацију приповиједану из више углова, разумљивост али и раскош језика која се огледа у преношењу утисака богатог унутрашњег живота који, прије свега – добро познаје. Са списка издвајам још нешто: тему којом се ауторка бави (вршњачко насиље), као и миље у којем јунаци обитавају – наша свакодневица.
Вршњачко насиље јесте популарна тема (не због тога мање важна), па ипак, у мноштву текстова који се њиме баве (како научних, есејистичких, до књижевних) није лако пронаћи прави угао посматрања па самим тим и аутентичност приче. Богојевићева то итекако успијева. Контрастно осликавајући свијет брзине наших живота наглим прелазима из виртуелног у стварност или описом (не) друштвеног живота друштвених мрежа, она том свијету супротставља богатство унутрашњег свијета дјевојчице која се, изопштена од другара, бори са проблемима одрастања. Наизглед познат синопсис, па ипак, све је другачије. У жељи да изгради свој кућерак међу облакодерима, Ема себи ствара помагача: ни мање ни више него Фриду Кало. Та Фрида је непосредна и пуна разумевања за разлику од стварних људи којима је Ема окружена. Па ипак, након што изврши своју дужност, имагинарна Фрида се повлачи. Онако шмекерски, баш као што бисмо очекивали и од историјске Фриде.
Подсетивши нас на то како лако пренебрегавамо проблеме своје деце, тешећи се тиме да смо ,,сви то прошли”, низ неочекиваних обрта који нас очекује у другој половини књиге нас отрежњава, али и освежава. Отрезни нас тако што се замислимо над сопственим животима и проблемима преко којих често рутински претрчавамо, а освежи старом мишљу да нас од књижевности за децу не раздваја годиште из личне карте, већ избори у сопственој полици.