Замишљам питање у споменару на које покушавам да одговорим: Какве књиге волиш да читаш? Рекла бих – оне које тренутно одговарају мом духовном титрају и у стању су да га, преклопивши свој ритам с његовим, мало умире, преусмјере. Нећу то да напишем. Вршњаци данас махом исмијавају све изразе који нису емпиријски провјерљиви. Џаба ти муке, Платоне, Хегелу, Кјеркегору, Канту. Написала бих илустроване – али ни то не би била потпуна истина. Да, тачно је да волим када се поклопе слика и текст, па испреплићу, па ухвате једно другом за вратове у каишастом крешенду. Па ипак, неке су књиге илустрованије од оних илустованих. Неке су шареније од могућности офсетне и дигиталне штампе заједно (у загради), па на квадрат.

Какве књиге волим? Волим оне књиге што ме дозову: из излога, из прашине, из фус ноте неке небитне књиге, из тишине, из мрака, у ствари, из свог тихог свјетла. Да кажем – оне књиге којима се поклопе садржај и форма – тад сам фолирант, мада могу да се закунем у шта хоћеш да осјећам да у то дефиницији има нешто живо… Макар колико си живе боје свјеже туршије у некој великој тегли са вакуумским поклопцем. Волим кратке књиге јер ме пусте да дишем око њих, као разговор с ненаметљивим човјеком или добрим слушаоцем. Волим дуге књиге, али само кад их прочитам: ово остало је углавном једносмјерно убјеђивање с писцем да је ипак могао да нађе неког мало оштријег уредника који ће, ако ништа, а оно из поштовања према читаочевом времену, искасапити те проклете репине…

Каква је ово књига? Баба би рекла: префригана. Заведе те сликом, осјећаш се побједником јер си нешто прочитао до краја и заспао до поноћи, а потом почињеш да схваташ. Оваквој књизи треба гнијездо, јер хоћеш да је сачуваш у себи, па јој треба посебна картица у полици јер није за стрип, у бајци јој непријатно, у класици се прави скромна, у прози кратка, поред Данила Хармса јој је фино, али он пак не трпи људе. Елем, двије ауторке ме запљуснуше са неколико ријечи и још мање слика и ево, већ трећи дан од тридесет трећег рођендана покушавам да раскрчим мисли, које су својим финим потезима пером и четкицим, успјеле да ишчепркају талог из мене, сигурна сам, вјештије, него што би то урадио тим докторанада из психијатрије. Овакве књиге волим: паметне, чудновате, јасне, самосвојне, занимљиве, прецизне и велике: не по свом обиму, већ по трагу који за собом оставе.

Волим књиге као што је ,,Изгубљена душа” нобеловке Олге Токарчук и сликарке Јоане Консехо.