Када је Георг Бихнер стварао своје драме, тешко да је могао да наслути размјере утицаја својих драма, не само у драмској књижевности, него и на умјетност која се почетком деветнаестог вијека, када су његови комади настајали, још није ни родила.
Данас фрагментарност у приповиједању прихватамо олако, као нешто на шта су нас филм, телевизија или интернет припитомили, међутим, дјела чија суштина почива на мозаичности – она која траже од читаоца првобитно приближавање ситуацији, да би нас, водећи наратив ка крају, од себе одгурнула, не бисмо ли сагледали читаву слику – и даље су ријетка јер је за њихов настанак потребно велико умијеће.
Катарина Николи Ралић је неко ко се за подухват с којим се ухватио укоштац припремао – не само школовањем и афинитетима, већ и својим претходним романима, једнако као и драмама и сценаријима. Као неко ко је имао срећу да прати њен рад од самог почетка професионалног бављења писаном ријечју (Катарина је свој први роман Казабланка објавила са деветнаест година на другој години студија драматургије), свједок сам настанка и овог рукописа. То свједочанство прати различите утицаје и фазе кроз које је Катаринино писање пролазило, да би их, крајње еклектички смирило у себи и сазрело у аутентичан стил, отјелотворен овим романом.
Казабланка је била првенац у којем је поставила темељ језичког тона, милозвучности реченице, као и приповиједању из више углова, те аутентичном простору којим ће се бавити. Роман који је услиједио, Игра једног часа, развијао је наратив, ликове, то је породична драма о одрастању, на трагу Франсоаз Саган. Дете природе и Чудесна шума, који су услиједили, били су таман толико за дјецу, колико и за нас одрасле који луњамо по дјечијим одјељцима у књижарама и чекамо да нам неки наслов заискри пред очима. Њен сценаристички и позоришни рад (нпр. монодрама Петар у којој се, драмски уобличено, бавила малољетничком деликвенцијом, а који је извођен у Битеф театру те у два шведска позоришта и једном руском) открива њене афинитете према трилеру, породичној драми, анализи ликова са маргине, као и кафкијанској атмосфери и who-done-it поджанру.
Једном ријечју, тешко се одупирем утиску да је Николићева својим ранијим радовима избијала на главни пут. Путељци, путеви и магистрале сигурно су се улили у њен нови роман, Ловиште. Који су то његови слојеви? Са једне стране, ту је свијет ловаца, описан веома аутентично, натуралистички (као што имамо у поменутој монодрами), женски ликови који својим сензибилитетом, трпљењима, причи дају ноту породичне драме (какву смо имали у Игри једног часа), али су ту и мушки ликови, отпадници, ловци, они са обје стране закона као и на његовој граници (утицај класичног Холивуда – Казабланка, али и савременог нордијскиг серијског програма), а ту је и дјечак који шуму, али и све догађаје види очима које траже смисао, које покушавају да свијет не само сагледају, већ и да га протумаче (Дете природе, Чудесна шума.
Па ипак, и поред свих ових прилично различитих утицаја и тенденција, у питању није никакав конгломерат, већ вјешто вођена прича, уједначеним језиком, истовремено смирено и напето, што је права одлика зрелог писца. У чему се огледа та вјештина? Паралелно одвијање појединачних драма ликова тада није само наративни поступак, већ и начин да се дође до теме: суштинске немогућности успостављања контакта и блискости са другима. Првобитно мноштво ликова који брзо промичу и отварају све више питања, у свом климаксу почињу да се уклапају у цјелину, ловиште, са свим својим јунацима, почиње да добија своје лице, а смјењивање ликова и борба за трон – свој књижевни смисао. Катаринино одвећ сценаристичко, па и упорно одбијање да се задржи на опису, да нам приповиједајући представи јунака, резултира тиме да се карактери граде искључиво кроз своје поступке и као такви, тјерају нас да вјерујемо до краја.
Дочаравајући нам миље војвођанског ловачког живота, Николићева спаја трилерски наратив са равничарском депресијом, и то нашом, банатском. Она се, не одричући се својих страних узора, смјело упушта у грађење једног потпуно новог свијета, уроњеног у маглу, интриге, интимна преживљавања и фрустрације па, иако расплиће причу, на крају нам бива јасно да је ово тек почетак.
Сања Савић Милосављевић