Често нам савремена књижевност поручује да је данашњем човјеку тешко да перципира, па тако и књижевно обухвати и обради теме за које се негда сматрао да су једине вриједне да се писац лати пера: љубав, живот, смрт. Нови роман Весне Капор хвата се укоштац са овом проблематиком: обрађујући тему смрти дјетета. Којим путем? Заправо оним јединим могућим: полазећи од личног, али не личног свакогдевног или од збира површних утисака или мноштва ставова. Пут који је изабрала не захвата ширину, већ својом сведеношћу, готово бекетовском редукцијом сувишног, стрепњом над сваком ријечју, сваким словом, он понире на извориште туге. Резултат тога је књига-лелек, која раздире на начин краткоће Дикенсове ,,Божићне приче” или Толстојевог ,,Оца Сергија”. Мисао је јасна: тема је толико деликатна да сувишним ријечима нема мјеста у овом дјелу.
Смрт, живот и љубав се преплићу се и одјекују овом књигом. Слике живота у своме мноштву, на фону свијести о смрти, добијају оквир, али и тежину. Љубав је уплетена музиком. Различити су гласови који се преплићу, они одјекују у наизглед неправилним формама, а своју пуноћу достижу управо једни поред других, полифонијски. Иако је поднаслов романа ,,Писма за Тару”, ова форма је све друго осим епистоларна, јер на та писма, већ од почетка знамо, одговор не постоји. Мајка, отац, дечко и нараторка говоре тихо, готово молитвено. Призивање сјећања, богобојажљивост спрам потребе да Тарин лик остане неокрњен, неупрљан и понајвише сачуван, дозивају лавину емоција које одјекују читаоцем све више – како ријечи постају тише. Што је понор туге дубљи, ријечи су звучније, реченице краће, преживљене и натопљене тугом која се генерише двострано: како из чињенице да ово прича настала по стварном догађају, емпатијом, тако и покретањем сопственог емоционалног багажа са неслућених дубина.
Ово није књига која се чита брзо и уживајући. Напротив. Уколико сте присталица конформизма да је потребно заштитити себе од превеликог бола с којим се пријатељ носи, ни тада ово није књига за вас. Са друге стране, уколико сте спремни да подметнете и сопствена леђа под туђе непреболи, отвориће вам се, вјерујем, оно што се отворило и мени док сам читала ово врхунско дјело: колико смо једни другима неопходни не само да направимо срећу, већ и да издржимо бол.