Слутећи да насловна синтагма има везе са поезијом – о садржају ове књиге нисам могла много да наслутим. Бранку Селаковић сам упознала приликом представљања збирке у којој је имала причу. Тада сам сазнала за податак да је новинарка, пјесникиња, добитница Деретине награде за роман Глинени краљ, којем је очигледно тек сада било суђено да се подружи са мном. Као и већина добрих књига, бирао је стрпљиво свој тренутак, одбивши да се поистовјети с мојом предрасудом на основу корица. Наиме, видјевши елегантну фотељу, па и наслов, строг минимализам, нехотично сам помислила да је у питању савремена ауторефлексивна проза у којој форма предњачи над садржајем. И потпуно сам погријешила, признајем, срећна што ипак нисам дозволила да ме предрасуда одгурне од ове књиге.

Ово јесте савремени роман о савременом човјеку. Језик јесте важан. Оштро изражавање као да су традиционално у књижевности изњедравали мушкарци: Буковски, Орвел, Довлатов испреплитано је мотивима (поново руског у маниру Иљфа и Петрова) хумора. Поменутој оштрини, чињеница да дама пише мушким гласом, и то гласом јунаковог двојника Ивана Седлара, даје додатни замајац. Језички и стилски помало блиска романима ,,Најнормалнији човек на свету” Ивана Токина, ,,Април на Влашићу” Мухарема Баздуља, па чак и ,,Провинцијалцу” Моме Капора, претјеривање и рашчлањивање насиља (сцена директно подсјећа на ,,Аудицију” Рјуа Муракамија) у самој завршници, тако неочекивано, а опет органски и природно, неизоставно подсјећа на и на класик свејтске фантастике ,,Доктор Џекил и мистер Хајд” Роберта Луиса Стивенсона. Проблем главног јунака, наизглед је близак јунаку ,,Бернардијеве собе” Слободана Тишме, али и унутар форме која искаче из своје првобитне замисли задате на почетку – такође постоји сличност. Радња је озбиљна, али је приповиједање духовито, шармантно, са мноштво преокрета, често невеликих, али довољних да нас држе закуцане за овај сјајан кратки роман од прве до посљедње странице. Одрастање у малом граду, али и виђење великог града очима провинцијалца, проблеми дјетета, затим тинејџера, па одраслог човјека (чије је одрастање заправо упитно), проблем двоструког идентитета – све се то сакупља у физичку бол, боље рећи свраб којим роман почиње, али симболично, у кругу, у једном потезу и завршава.

На крају се обраћам себи. Пружи чешће шансу домаћим писцима. Не само да ћеш се радовати ископавању бисера, већ ћеш бити на корак од стицања самопоуздања које се добија само напајањем са извора у сопственој шуми.