Каже на неком мјесту Виктор Иго да, ваљда од силине сујете, не постоји почаст коју један писац другоме може да укаже, а да она буде искрена. Тако је ваљда некако и са свим другим професијама. Ако је велики повремени циник и био у праву, потражимо му изузетак у правилу јер: ко ће боље препознати муку покретања младог предузетништва, ако неће издавачи једни другима. Сведено тржиште у односу на оно прије тридесет година, велики трошкови припреме и штампе, интернет (&Co.) медији (множина) који бјесомучно отимају читалачку публику свих врста, профила и интересовања, велики издавачи који имају беспрекорну дистрибуцију, широку доступност и озбиљна средства уложена у маркетинг, али исто тако и мноштво малих издавача, самиздата насталих након урушавања великих издавачких кућа, а у складу с новим правилима тржишта у (пост) транзицији (о девалвацији вриједности овог пута нећемо посебно да говоримо) на тренутак вас нагна на помисао да је битка већ у почетку изгубљена.

Па ипак, како је то и у историји бивало са српском културом, баш незахвални услови као да погодују развијању непланиране и квалитетне шароликости књижевне продукције, са којом смо се супруг и ја упознавали током низа мини сајмова књига, и сами на њима учествујући као издавачи са тек четири наслова Бедем издаваштва. Иако нису једини примјери, свакако су ријетки и драгоцјени. Свака на свој начин, ове три нове издавачке куће, без обзира на то што им је и даље једноцифрен број објављених наслова, већ су успјеле да се изборе за аутентичну нишу и сензибилитет својих издања, као и оно што је најважније у овом послу – препознатљивост.

Издавачка кућа Ваганар у фокусу има преводе француске књижевности, с обзиром на то да је власница и уредница Милена Зукић филолог и преводилац са француског. Књига коју бих у овом тренутку издвојила као посебан драгуљ овог издаваштва је Ниједне жене син, Франка Буиса. У питању је савремени роман, чија радња се догађа крајем претпрошлог вијека. Фрагментарност и вишегласје приповиједања у комбинацији са добрим старим саспенсом, мноштвом преокрета који воде причу ка расплету на начин на који је то радила Агата Кристи, а да при томе уживамо како у језику, тако и у танчинама психолошких описа или апсурда живота, свакако је ријеткост у савременој књижевности, која је потпуно незаобилазна за све љубитеље лијепе писане ријечи – али и добре приче.

За сада фокусирани на домаће савремене и класичне писце, власници и уредници издаваштва Кључ Милан и Милица Трпковић, посебну поажњу посвећују управо ономе што је на удару капиталистичког предњачења квантитета над квалитетом прво страдало – лијеп језик, аутентичан глас, али и неопходност реиздавања наслова који су неријетко и неправедно бивали скрајнути, иако имају несумњиву вриједност у историји српске књижевности. Такав наслов је Један разорен ум, Лазара Комарчића, који у фокус ставља пријатељство два студента у другој половини 19. вијека, њихову неостварену љубав, лудило, али нам доноси и веома прецизну слику живота тог времена.

Жир издаваштво нам у својој несвакидашњој и предивној колекционарској опреми књига доноси наслове који кокетирају са фантастиком (у најширем смислу), хорором, а богме су нас почастили и преводом јапанског класика ,,Изопштеник”, Осаму Дазаија, дјела које је најдрагоцјеније из опуса овог писца, толико блиско Фантеу, Керуаку, а опет у духу најбољих јапанских писаца Кавабате, Мишиме, Акутагаве, који је Дазаију био и учитељ. Ова привидна разноликост унутар издавачке политике коју воде Срђан и Милинка Митровић, нестаје након што прочитате више од једног наслова: тада постаје јасно да све ове наслове доносе људи којима је важно да књиге које публикују пред читаоце буду оне у којима и сами уживају, а зар добар укус није оно што нам је свима у овом тренутку пријеко потребно?