Не дешава се ријетко да се људи, различити, а сродни сусретну у неким важним животним етапама. За Јовану Дишић и Србијанку Станковић, Филолошки факултет је био полазиште након ког су се обје развијале у различитим правцима до поновног сусрета, књижевног, који се огледа у заједничкој години објављивања једне важне књиге. За Србијанку, то је збирка приповиједака ,,И тако у бескрајно”, за Јовану, дебитантски роман ,,Вакуум”. У случају обје књиге, иако по форми различите, заједничко је то што носе суштинско освјежење: не само због тога што отварају свака свој аутентични миље (Пожаревац и Прокупље), већим и по томе што постављају основе генерацијског погледа на ствари – посттранзицијског, постисторијског, до сржи актуелног.
Роман првенац Јоване Дишић ,,Вакуум” (Вулкан, 2022) у својој основи садржи два подзаплета: криминалистички и љубавни. И за један и за други, испоставиће се, да су само варка, мамац, којим нас ауторка уводи у проблем који са жанровским постулатима америчког типа, нема никакве везе. Аутоанализа као поступак, у том случају, поставља се као метод, али свакако не као крајњи циљ: бавећи се сопственим ,,вакуумом”, ,,међувремоном” што би рекао Матија Бећковић, Јована Дишић ствара огледало наше стварности. Она се пита, на шта смо све спремни да бисмо искорачили из свакодневице (не штедећи је при томе нараторкине оштре критике). Привидна мистерија на коју пристаје главна јунакиња (да буде ,,писац из сијенке” бившем локалном мафијашу) тиме добија потпуно нов смисао. Овај наизглед сулуд и гранични поступак образлаже цјелокупну њену животну ситуацију која је до тога довела. Јунакиња се ретроспективно враћа уназад, обрачунава без билости и у тој потрази отвара свој пут, шири га од безизлаза ка мноштву могућности, али сасвим прецизно и аутобиографски тек толико да нас убиједи да је промјена која се догађа јунакињи заиста могућа. Бистре опсервације појављују се зачуђујућом брзином у тексту, а главни расплет је толико логичан да нас оставља потпуно изнанађене, баш као што то бива у животу.
За разлику од оштрине у којој је Јована досљедна, књига ,,И тако у бескрајно” Србијанке Станковић прави много веће ,,меандре”, тематске, али не и стилске. Једна душа која резонује свијет око себе, било да се ради о некој друштвеној појави (тражење посла након факултета у Србији данас), утиску, или тек упечатљивој слици, свједочи о дубоком и интровертном промишљању и сагледавању стварности које предмету своје пажње прилази сасвим пажљиво, готово непримијетно, а опет загледано и довољно отворено да му види и предности и мане. Ове (неке и веома) кратке приповијетке у својој разноликости пјевају непогрешиво истим тоном и дуго нас након читања остављају у својој фреквеницији.
Често затекнемо себе како се жалимо на прошла времена у којима је све било боље. Па ипак, живот нас с времена на вријеме почасти утиском да смо прочитали нешто важно, нешто што наш животни контекст мапира у оквире књижевности. Ове двије књиге су свакако примјери тога.