Од епике, зато што је за мене нејаку преснажна, побјегла сам у овај Београд главом без обзира, а сада ме, ето, како то бива у кључним тачкама, дозива и на себе позива јер се не може без епике говорити о овом лирском пјеснику, мислиоцу, Човјеку. Кроз те исте иглене уши у младости се, макар по својој, о себи вазда скромној причи, провлачио и он када су га вукла дјеца за коврџе или прозивали што мушко књижевност учи. За разлику од нас других што нисмо издржали, па побјегосмо, продадосмо се или једноставно затарабисмо душе, Жељко Грујић стајао је на свом мјесту и кад су ударали и кад су се вијориле заставе и када је тама гутала, пријетила, па у овом нашем времену када од ћутања веће море нема, он је говорио, с осмијехом или кроз своје књиге, увијек из свог дворишта. Ко год би свратио у Завичајно одјељење библиотеке на Палама, осјетио би да пред собом има интелектуалну громаду, народно речено – мудраца. Жељкове су пјесме биле ,,одвећ горде да се сваком свиде” па додала би, и одвећ горде да се вазда свиде: живе, као каква дјева ћудљива, што се не да свакоме, већ некад по хиру некад по заслузи. Тежак на ријечи, исклесавао је и промишљао сваку изговорену а некмоли написану.
Књигу есеја ,,Отаџбина и оцеубице” писао је, како је говорио, да му кћери не склањају поглед. Очева болећивост, неко би могао да помисли, а ето, онда када бисте је прочитали, радо бисте стали у ред за његовим кћерима па да идемо куд год треба, јер осјећаш исти мирис, а тамо је истина.
Никад нисам упознала једноставнијег човјека, а необичнијег. Ако не прича о ракији, прича о дјеци. Своју жену сваки пут воли к’о да је тек упознао, а како би, пјесник, другачије. У предаху, објасни нешто у вези Пруста, повјери се гдје га је Хегел намучио, прихвати ми мужа Србијанца, к’о да му је род најрођенији. Рекла бих – нема колега данас које те подрже када идеш за њима и никог на путу бијелом, кад ето Жељка па се угризем за језик. Никада љепше нисам нашла издавача до Народну библиотеку Пале и никад на књигу поноснија била нисам. Похвалила бих се да си био уредник у мојој књизи, али ме срамота да ти будеш уредник за биједно писаније. Срамота, па се сјетим како је Христос својим ученицима опрао ноге.
Жељко, завидим Тарковском док читам његово писмо подршке Параџанову, он је викао: то је човјек који је снимио ,,Боју нара” и ,,Сенке заборављених предака”, ја не знам ни коме бих писала да набави ,,Отаџбину и оцеубице”, ,,Ружу Јерихона”, ,,Стид и мјесечину”. Невјешта да пјесме разложим, јер за то треба више знање од оног које посједујем, пишем о ,,Отаџбини” јер осјећам њену важност. Оливера ти је говорила док си је писао, убиће те неко, знала је, има оних што прогоне истину више него оних као ти, што се с лажима обрачунавају. Научи нас одозго, Жељко, како се пише када нико не слуша, нико не награђује, кад никад нико неће видјети. Заштити нас, као светац Божији, од сваке ријечи коју бисмо ћара ради сакрили и од оне коју бисмо, за икакву вајду, изговорили. Научи нас како се сија у мраку јер си вјеровао да тама пролази.
Шамарани са свих страна, претворили смо се у креатуре које не виде човјека. Не видимо да мјера коју другом замијерамо, нас је одавно одмјерила и у кусур измјерила. С тобом се многи не би сложили, Жељко, и сигурно је да се многима твоја ријеч не би допала, ако би је и разумјели. А нико се не пита, што бисмо се уопште слагали? Како данас, кад нико угаони камен нема, мисли да цигла с циглом може да се склопи и кућа да опстане? Па ко пређе путем који си сам прокрварио, нека ти стане на црту.
Гледамо у тебе као у свијећу: покажи нам, Жељко, како се иза ријечи стоји, да се од нејаких ријечи тек умире, а на јакима вјечно живи.
Јер Ирод још уходи звезду Твога Сина
И плаче Рахила за децом неутешно.
На бол њену нек падну миро и смирна.
Слакшај, Боже, тело, болесно и грешно…
Твоје ће ријечи, издржати вријеме, јер су и невријеме издржале.
Иди с Богом, драги пријатељу, и ведро ти небо!