Са дубоким поштовањем, лагано, јер ме Неко позвао, ушетах  да видим и доживим све неравнине и облике Нечије површине настале дјеловањем унутрашњих и спољашњих сила и процеса. Како достојанствено завирити у свеукупност облика који карактеришу Нечију унутрашњост? Зашто забадати нос у унутрашње рељефе који нису твоји?

А Неко је био одважан да своје невидљиве и вулкане и гејзире и удубљења и узвишења другима као на длану понуди, свим добронамјерним и оним другим, надајући се   да ће бар некоме помоћи као „знак поред пута“, да ће боље и лакше сагледати своје унутрашње рељефе,  да ће бар за један окрепљујући тренутак „свијет одраслих“ престати да „личи на партију шаха / у којој се хладне фигуре дотакну / само да једна другу поједу“.  Могуће је да ће некога обрадовати откриће што „осмијех / значи да си / некада / нешто у животу с / неким / исто“. Можда ће човјеку помоћи да храбро почне да потписује „хиљаду непотписаних благослова“. Могуће је да бар понеког „обољелог од бесмисла“ увјери да његова смртоносна болест има лијека ако јој узрок у својој унутрашњости буде тражио. „Садашњост је свакако / најслабија тачка времена“, зато што си добровољно престао да знаш и хоћеш да си „човјек да небо / љуби у чело“, зато што ти је мисао водиља: „Како могу узет / онако с ногу / и однијети / у своју логу“. Можда се неки ријетки побуни и почне да се ослобађа ропства „У времену кад / пуштамо коријење / а не гране / кад је крвоток / гласнији од фабрике / кад је осмијех / изненађење / кад се устаје у нервози / живи у одсуству свијести / заспи уморан / спава напет / кад љубав је посљедња на списку / обавеза / кажемо да живимо“.

Само храбром оку –  спремном да зарања у своје унутрашње рељефе, које помно прати све промјене на спољашњем рељефу и, с љубављу и дјетињом душом, тежи да разумије све унутрашње рељефе са којима се сусреће – дато је да док траје одгонета вјечну загонетку човјековог живота и да зрнца истине до којих дође ненаметљиво понуди сваком свом сапутнику.

Још док је била средњошколка, Сања је „плетиво плела танко“ и на чворове разне наилазила. Већ је, „Кад(а) (је) жирафа проговори(ла)“, неке чворове олабавила, неке несвјесно размрсила, али јавише се нови, још чворнатији.

Шта да се ради, осим да се неуморно настави плетење танано којега не може бити све док се чворови не размрсе и пређа у паучинасте нити не преточи. Зар сврха плетењу није да се чворова ослободи, да се развежу, да се цијелом душом, радозналим умом и љубављу загрију, у бесане ноћи увијају па тек тада у танану пређу да пређу. Што су чворнатији, тврдоглавији и робуснији, то жеља да буду разријешени бива већа и постојанија. Тражи се права ријеч, дозива се жива ријеч, трага се за кључем пред којим чворови у страху ишчезавају. Тајна опстанка у трагању на које си осуђен, са којим дишеш, од којега не одустајеш ни када си од трагања изможден, јесте знање да ријечи има, да је мора бити, да ћеш је наћи колико год се с тобом, као са наивним дјететом, жмурке играла.

Од „Жирафе“ до „Унутрашњих рељефа“, Сања постојано преде своју и нашу причу заодијевајући је у драму, причу, роман или пјесму, са свих страна нападајући чворове док им не доака. Савладава страх од освете њихове многобројне и тврдокорне дјеце. И њих ће својим откуцајима срца и крвотоком растварати – Она тако мора.  (Нема женских и мушких рукописа. Постоје једино рукописи који то јесу и они који се рукописима назвати не могу.)

Треба прошетати кроз јединствен умјетнички свијет „Унутрашњих рељефа“. Шетајте лагано, без ларме. Задржавајте се на многим мјестима.  Подразумијева се да ће сваки шетач боље осмотрити различите крајеве и моћи да чује одјеке баш своје душе.  Ослушкујте и морате чути. Можда неки ваш бол буде мање мучан. Можда нека ваша мука буде припитомљена. Ова шетња не умара, већ подстиче на самоиспитивање које није лагано, од којега често, као ђаво од крста, бјежимо.

 

(Ово су, јасно је, само утисци, писани с једином намјером да свједоче о једном, доживљају и разумијевању Сањине одличне збирке пјесама.)

Бранка Малинић Чугаљ