Залијепити се за неки наслов уколико ниси чуо за аутора, можеш јединo из предрасуде. Чврстину предрасуда, чију је немогућност разбијања Ајнштајн упоређивао са растурањем атомског језгра, оправдава то што већина њих потиче из искуства – које се више пута потврдило. Сазнавши да је у питању ауторка из Прага, прсте ми је повело пријатно прашко искуство, залијепило се за корице коjе су у боји сјећања и одлука о избору књиге је пала. Након њеног читања, чини ми се, моја се предрасуда о некритичној љубави према Прагу не само јавила у свијести, већ и обновила у цјелини и најживописнијим тренуцима. А шта више очекивати од књижевног дјела?
Љубав према Прагу може бити да сам покупила од фамилије која је боравила тамо пословно на четири године. Сва четири члана породице били су безусловно заљубљени у тај град. Ако је мој утицај варљив због краткоће посјета, много је теже да је њих неко мого преварити, поготово јер је међу њима било двоје мале дјеце захтјевног узраста.
Поглед на жуту школу на брежуљку, учење пжижоде у природи, у шумарку у близини зграде, до којег се стиже пјешице. Испитујем родицу из свеске. О природи је ни на српском не бих знала испитати како треба, учи нешто о ћелији, или о биљкама, више не памтим, сјећам се колона слова са квачицама на латиничним словима на неуобичајеним мјестима, све као да се хватају за небо. Она је срећна јер је све научила, ја је похваљујем, више се дивим њеном хитром изговору него знању, у које ни не сумњам у сред питомог шумарка.
Трамвајска станица Подоли, трамвај ни превише раздрндан ни превише савремен, таман за длаку новији од београдског (прије него што су се појавили шпанци). Народ исто пријатан, па ипак за зеру смиренији од нашег. Карлов мост ближи Влтави него што су наши мостови преко Дунава и Саве. Сувенири у продавницама су у истом стилу. Па чак ме ни Астрономски сат, за који ме је покојна баба припремала као за, у најмању руку, осмо свјетско чудо (вјерујем да је њој, ратном сирочету он збиља тако и изгледао), прије изненадио својом једноставношћу, него што ме одувао механизмом. Све доведено у раван, све без мучних, непланираних и наглих амплитуда, све у једном тону, све у току Влтаве, за сваки нагли понор има скривена степеница, има неки праг да доведе опет до сигурног.
Крећући од приповијести о својој баки која је преминула, Шрамкова прави нагле заокрете у приповиједању, потом се поново враћа свом главном току. Недуго затим, опет одлута, али се сваки пут врати на сигурно, у уточиште. Уточиште у бакиним рукама, ритуалима, свјетоназорима, који сами по себи не би били тако чудесни да од њих кућицу не прави сензибилно дијете. Па ипак, главни ток – сјећање на умрлу бабу – ускоро се улива у живот који тек треба да се роди – након порођаја приповједачице.
Шрамкова тако у исту приповиједну раван доводи широк спектар тема: смрт, рађање, порођај, критика колега, путовање, трудноћа, писање, женско писање, родитељство у савременом свијету, литургија, разлике у причешћу између протестаната и католика, дјетињство. У другачијој констелацији, дјеловало би да је у питању дадаистички ток свијести или барем нека биљешка за Бретонов још неоткривени дневник. Међутим, пошто теме с којима се громогласно бори (јасно је, у животу колико и у књижевности), поставља на сцену већ оформњену постојањем своје важне предакиње, баке, сви шиљци који се одупиру протицању, живљењу, преживљавању, све што се опире разумијевању, уопште разуму – меким констатацијама се враћа у главни ток, покушавајући да прати литургијску динамику са обавезном кулминацијом на крају – чијем одвијању приповједачица на крају и присуствује.
Спој неспојивог, мало разумијевања очима, али доста срцем, вјероватно да могу само они градови и они писци са великом душом и великим рукама. Мноштво различитих мотива, шванкмајеровски изврнути на наличје, па онда поново на лице, могло би се описати завршетком књиге:
,,Миса је готова, хоћемо на пиво? – Дођи, ја већ пијем. Убрзо пијемо заједно. Али, испод гунгуле пијаних слика, просијава нежна, ненарушена Реч.”
Шрамкова не крије шта је њеној јунакињи нејасно док присуствује служби у католичној цркви. У тој својој искрености, њена књига долази у раван са Прагом, и једначе се у мојој свијести Црква светог Николе и Кафкин музеј и Вацлавак и зграда Опере и Народни музеј, као на некој слици Алфонса Мухе, у мојој свијести у даљину, на сигурном, у Уточишту.