600.00 рсд
Пред читаоцем протичу приче и животи, наоко без икакве ауторске интервенције, а заправо све се одвија као у одличном ауторском филму кад камера клизи кроз причу, наизглед документарно, а заправо пажљиво вођена промишљу редитеља. Ове приче ће вас растужити, секираћете се, љутити, жалити. Желећете да измените, допишете, другачије завршите неку сцену, или сам ток приповедања. Тако је то у правој књижевности.
Весна Капор
О КЊИЗИ
У збирци приповедака Брда Сања Савић Милосављевић пред читаоце износи тринаест прича. Бирајући ненаметљив реализам као њихов изражајни облик, необичност почиње да извире из привидне једноставности свакодневица које њени ликови живе. Обичан човек, популарно назван маргиналцем, ставља се у центар наратива. Тако мучнина коју неатрактивна тинејџерка осећа спрам своје популарне другарице или јади што их пензионисани чајо преживљава услед доласка новог времена, пројављују се као танани смакови света. И онда није питање промене тог постојећег устросјства, већ указивање на то колико је битног могуће да се догоди, а да га ми, обузети сопственим животима, понекад не приметимо.
ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ ВЕСНЕ КАПОР
Сања Савић Милосављевић приповеда лагано, са стране: без жучи, без повишених емоција, мада оно о чему приповеда суштински припада том кругу непрестане динамике и повишених страсти. Приче су тематски различите: од тинејџерске побуне и трагања за идентитетом, преко односа супружника, деце и родитеља до шкакљивог питања ‒ како опстати на простору разграђеном ратовима. Ово је колекција необичних ликова, аутентичних, неуклопљених у ново време и његове захтеве. На трагу Матавуља, у атмосфери новог реализма, Сања открива необичне ситуације, детаље и карактере, открива скрајнуте јунаке, бележи начин на који покушавају да задрже или открију своје место у новом поретку, и породичног и друштвеног система. Јунаци ових прича су разноврсни, сви они су трагачи, и учесници и посматрачи; а тон варира од исповедног до гротескног. Пред читаоцем протичу приче и животи, наоко без икакве ауторске интервенције, а заправо све се одвија као у одличном ауторском филму кад камера клизи кроз причу, наизглед документарно, а заправо пажљиво вођена промишљу редитеља. Ове приче ће вас растужити, секираћете се, љутити, жалити. Желећете да измените, допишете, другачије завршите неку сцену, или сам ток приповедања. Тако је то у правој књижевности.
Весна Капор
| Формат | 13×20 cm |
|---|---|
| Број страна | 192 |
| Писмо | Ћирилица |
| Повез | Мек |
| Година издања | 2020 |
| ISBN | 978-86-81862-01-8 |
Сања Савић Милосављевић је рођена у Сарајеву 1988. године, завршила је основну и средњу школу на Палама. Дипломирала је и завршила мастер студије на Факултету драмских уметности у Београду. 2019. је одбранила докторски умјетнички пројекат „Дугометражни анимирани филм Прича о Мики мраву: Функције филмског сценарија у процесу адаптације прозе у анимирани филм“.
Аутор је сценарија за неколико кратких филмова, те сценариста, редитељ и аниматор два кратка анимирано-играна филма – „Бубамара“ и „Како мрави и краве утичу на женски живот“ (приказани на неколико фестивала у Србији и иностранству). Са Владимиром Радовановићем, коаутор је експерименталног музичког филма „Витраж у д-молу“.
Дугометражни играни филм „Наши очеви, мајке и њихова дјеца“ премијерно је приказан на Фесту 2017. године, а потом на још десетак фестивала у Србији и иностранству.
Дугометражни анимирани филм за дјецу „Прича о Мики мраву“ у септембру 2019. је премијерно приказан на Краљевском филмском фестивалу, а прошао је селекције следећих фестивала: Orchids Children Film Festival (Индија), Indie Visions Film Festival (САД, награда за најбољи дугометражни анимирани филм), Great Message Film Festival (Индија, награда за најбољи кратки анимирани филм), KinoDuel (Бјелорусија), Montgomery International Film Festival (САД), Festival Internacional de Film Estudantil (Бразил), Balkanima (Србија), International Children’s Film Festival (Бангладеш), uMgungundlovu Film Festival (Јужноафричка Република), malabo international music & film festival (Eкваторијална Гвинеја), Abuja International Film Festival (Лагос), Eurasia International Monthly Film Festival (Руска Федерација, награда за најбољи анимирани филм), Chhatrapati Shivaji International Film Festival (Индија, награда за најбољи дугометражни анимирани филм).
Објавила је збирке приповиједака „Кад жирафа проговори“ и „Вријеме вашара“, романе „Неоштрине“ и „Туђа кост“, драме „Сребрни цар“ (у оквиру 50-годишњице Хомољских мотива у Кучеву), „Птице и друге драме“, „Код шејтана или Једна добра жена“ (часопис Сцена), сценарио за ТВ драму „Принцип“ (Алманах Просвјете). Изведене су јој три радио драме на радио Београду: „Летовање на југу“ (по приповијеци Иве Андрића), „Иродијада“ (оригинални текст), те радио драмска минијатура за дјецу „Како је мрав упознао самог себе“. Учествовала је у зборницима „У врзином колу“, „Антидепресив“ и „Гвоздена капија“, те била коприређивач и један од аутора зборника „Студирање Шаброла“.
У режији Стевана Бодроже на сцени „Култ“ УК „Вук Стефановић Караџић“, изведена је драма „Код шејтана или Једна добра жена“, а тренутно је у Пулс театру у припреми представа „Сребрни цар“ (у режији Давида Алића). Текст за дјецу „Црвена капа и вукова шапа“ подржан је од стране Канцеларије за дијаспору и изведен на неколико европских сцена.
Радила је као демонстратор на предмету Филмска и телевизијска драматургија, као цртач стори бордова на анимираном пројекту „Yеет“, као уредник портала „ХоћуДаИздамКњигу“, те као редитељ и сценариста ТВ емисије „Свезналице“ (продукција Водич за родитеље). Била је ангажована као предавач у школи филма Фокус, те модератор програма на Краљевском филмском фестивалу.
Ауторка је сценарија за 15 епизода ТВ серије „Време зла“ по роману Добрице Ћосића (продукција Еyе то Еyе и Унитед Медиа).
Члан је редакције часописа „Омаја“, те удружења „Мансарда“ из Новог Сада.
Sanja –
Ako bismo tražili sveprisutnu reč – onu koja se uvek izgovara, a u isto vreme gotovo ništa ne znači – onda bi sasvim sigurno ta reč bila narod. Otkako naša civilizacija postoji, političarima, umetnicima i intelektualcima, uopšte: barabama svih fela, puna su usta naroda. Svi oni su tu, razume se, za narod. Njihova dela, mada je bolje reći brljotine i podlosti, učinjene su u ime i za dobro tog naroda. Da sve bude još bestidnije, kada se pominje narod, pod tim narodom se uglavnom misli na siromašne i ugrožene ljude. Njima se obećavaju kule i gradovi, i to u budućnosti, koja, što svi mi dobro znamo, nikada neće doći. Ali da ostavimo politiku na stranu i da pređemo na literaturu, koja je naša tema. Prvobitnoj književnosti narod uopšte nije bitan. Da budemo u potpunosti precizni, narod je samo dekor, nekad čak ni to, koji služi da se još više istaknu vrline velikih junaka. Ukoliko bismo, recimo, gledali istoriju naše srednjovekovne literature, narod za nju gotovo ne postoji. To su uglavnom priče, danas bismo rekli – plaćeni tekstovi, o velikašima, napisane tako da veličaju njihove podvige. Baš zbog toga i dan-danas gotovo ništa ne znamo o svakodnevnom životu u srednjem veku. Ni naredni vekovi se ne razlikuju. Literatura, uopšte bilo kakvo znanje, rezervisano je za više slojeve. Sve to menja Vuk Karadžić. Oslanjajući se na duh prosvetiteljstva, on kreće u misiju koja će preokrenuti istoriju srpske kulture. Narod, možemo slobodno reći, napokon prestaje da bude samo puki dekor. Naravno, taj put nije bio nimalo lak, on je doneo i dosta grešaka, uključujući tu i neke Vukove, ali literatura se promenila. Ta promena je posebno vidljiva na prelazu devetnaestog i dvadesetog veka. Brojni književnici za svoju temu uzimaju život običnog naroda. Pomenućemo samo stvaralaštvo Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Sime Matavulja… Razume se, bilo je i onih koji su literaturu drugačije shvatali. Svi ti silni „izmi“ svoju publiku pronalaze u intelektualnim krugovima, praveći svojevrsni zaokret. I tu dolazi do raskoraka koji je i danas prisutan. S jedne strane stoje pisci koji svoje uporište pronalaze u stilskim i narativnim eksperimentima, gotovo po pravilu namenjenim uskim intelektualnim krugovima. Na onoj drugoj strani su pisci čije je iskustvo istinski ukorenjeno u život naroda i što je još bitnije – napisano tako da svi mogu da ga razumeju. Najizrazitiji predstavnik ovakve „vrste“ pisanja kod nas je Ivo Andrić. Isto to možemo reći i za stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića. Njihovim putem polazi i Sanja Savić Milosavljević. To nam najbolje pokazuje njena nova zbirka priča.
Trinaest priča sabranih u zbirku „Brda“ povezuju dve stvari. To je na prvom mestu geografsko određenje. Junaci Sanje Savić Milosavljević su ljudi koji su poreklom ili žive u istočnoj Bosni. Ona druga odrednica je njihova socijalna i društvena uloga. Prodavačice u buticima, studentkinje, pijanci, sitni kriminalci, žene u lošim brakovima, osobenjaci i jurodivci – sve su to junaci ovih priča. Ispisujući pripovesti o njihovim životima, Sanja Savić Milosavljević nas upoznaje sa sudbinama ljudi koji uvek ostaju po strani, potpuno neprimetni i zaboravljeni od svih. Zbirka „Brda“ to ispravlja.
Priče u zbirci „Brda“ na najbolji način pokazuju pripovedački talenat Sanje Savić Milosavljević. Ispisane stilom koji naginje svakodnevnom govoru, prepune kolokvijalnih izraza, neretko i žargona, ove priče nas odmah uvlače u svoj svet. Posebno majstorstvo autorka pokazuje u vrsnim dijalozima, koliko duhovitim, ništa manje i bolno oporim. Prateći živote svojih junaka, Sanja Savić Milosavljević kao i da sam stil prilagođava junacima. Najbitnije od svega, ovu samo prividnu pripovednu jednostavnost autorka čvrsto drži pod kontrolom. Dovoljan je samo jedan tren, gotovo čehovljevski, da ogoli ono što se dugo krije i da junake dovede do epifanijske spoznaje o prirodi njihovih života. Baš takav je i slučaj sa jednom junakinjom iz ove zbirke: „Završiće tu srednju nekako, naći će nekog čovjeka, dobiti dijete i biti dobra majka. (…) Ko zna, možda nekad negdje i otputuje. Gledaće svoja posla i izdržati život.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Moraće jače da stegne zube. Izdržaće. U tome će biti i kraj“, sudbina je junakinje priče „Oslonac“. To je možda i najbolja odrednica života svih junaka ove zbirke. Životi su to koji se trpe, bez mnogo radosti, zanosa, gotovo bez mogućnosti da se promene. Ti životi su posledica loših izbora, ništa manje i društvenih okolnosti na koje ne može da se utiče. Da li su zbog toga ti životi manje vredni? Nikako ne. To nam sjajno pokazuje Sanja Savić Milosavljević u ovoj zbirci. Opisujući živote omeđene i ništa manje određene tim okolnostima, sudbine istinskih patnika, običnog sveta – kako volimo pogrešno da ga zovemo neretko ga tako nipodaštavajući, ona nam predstavlja život koji se nastavlja, možda je najbolje reći: život koji se živi uprkos tim okolnostima. I to živote u kojima se istinski veseli, tuguje, mrzi, pati ili voli. Sve je to Sanja Savić Milosavljević uspela da nenadmašno predstavi u ovoj knjizi, zbirci pravih književnih bisera.
Vladimir Petrović, https://onlinecitaonica.wordpress.com/2020/10/24/brda-sanja-savic-milosavljevic/
Sanja –
Брда Сање Савић Милосављевић
Добро написану збирку прича не можете прочитати у свом уобичајеном читачком темпу. Она вас значајно успорава, јер као што након последње реченице доброг романа заклопите књигу и дате себи времена да вам се утисци слегну, овакав ритуал је неопходан после сваке прочитане приче. Збирка Сање Савић Милосављевић једна је од таквих књига.
„Брда“ су приче које осветљавају свакодневни живот и обичне људе – изнутра. Свака од тринаест приповести за своје јунаке узима људе какве сви познајемо и срећемо, али о чијим животима нисмо промишљали и чије поступке вероватно нисмо разумели. Истовремено, то су приче о нама самима. Због тога ће вас неке приче дотаћи као родитеља, неке као особу која је имала своје боли током одрастања, а неке просто као човека који се уживео у несрећу другог.
Сања Савић Милосављевић веома добро познаје психологију својих јунака. Врло вешто скицира прегнантне портрете, и лако, готово нехајно, износи њихове највеће муке. Њени јунаци на плећима носе огромну тежину: терет родитељских очекивања, наслеђа, терет својих промашених живота, простора на коме живе, терет порекла и скорије трагичне историје. Такви појединци смештени су у ситуације које би требало да их помере, помогну им да се тргну и тај терет збаце са себе. Читаоцу се чини да је јунаку потребно само да пружи руку или изговори једну реч и да је могућ срећан крај. Међутим, успешно је избегнута и замка патетике и замка нереалистичних решења. Јунаци се зато приближе, само тангенционално додирну оно што желе, па се поново, овога пута неповратно, удаље.
Такви јунаци не само да не збаце свој терет са себе, већ га преносе даље, остављају га у наслеђе својој деци или њиме оштећују друге, често несвесно. Одсуство разговора, разумевања, чињеница да се родитељи и деца међусобно не познају иако заједно живе, а једни од других имају, по правилу изневерена, очекивања; затим изневерена очекивања која имамо о животу уопште – све је то уткано и у нашу стварност. Сања Савић Милосављевић ту стварност слика прецизно, али неоптерећено, без осуде и сугестије, по брдовитом, палимпсестном платну балканском.
Јована Дишић, https://www.tackarazno.com/kad-bedem-osvaja-umesto-da-ceka/