Користећи умеће приповедања стиховима, Младен Милосављевић исписује узбудљиву поему за децу, реактивирајући фолклорно-митолошке мотиве и усмена предања. Дечак, централни лик поеме, портретисан помало као старовремски тип детета које наилази на неправду и неразумевање у својој околини, слуша причу свога деде о његовом мистичном сусрету с необјашњивим. У знаковитом амбијенту казивања уз ватру, дечак је изложен исконској дражи суочавања са страхом. Истовремено, привлачи га хипнотишућа моћ усмене приповести. Прича и причање јасно су приказани као конструкти сазревања и иницијације у свет одраслих. Поред тога, свету реалних потешкоћа (школа, неразумевање родитеља, сарказам средине…) супротстављен је свет фантазме и ониричких представа. Тиме се наглашава варљива дечја перцепција, али и отвореност за узбудљива искуства.
Посебна вредност поеме је песнички језик. Користећи обиље архаизама и колоквијални стил, аутор постиже аутентичност израза. Поема је ефектно драматуршки заокружена, без празног хода. За потпуни читалачки ужитак потребно је пронаћи још само тихо, скрајнуто место.
Дејан Алексић
Рецензије
Још нема коментара.