Језава

850.00 рсд

Књига Језава је по жанру врхунска фолклорна фантастика.  У књижевном разврставању Језаву можемо одредити двојако: и романом и збирком приповедака.

Писци који се определе за теме фантастичких садржаја посебно развијају свој дар за фабулирање и одговорност за уверљивост приповедања. Младен је те вештине довео до врло завидног нивоа, што се јасно види у овом роману, који спаја историјско и митолошко тамо где се сусрећу – у долини реке Језаве.

Милован Витезовић

Категорија:

Опис

O КЊИЗИ

Језава је роман/збирка која за тему има живот становника села Ливат у периоду од три века. Окосницу живота овог, некада стварно постојећег, села чини свакодневица његових житеља, њихова размишљања, страхови, мржња, однос према магији и митским бићима, док се централна нит приче развија око сукоба двају породица истог порекла, које је живот одвео на различите стране. Укратко, то је прича о нашим врлинама али и слабостима, о упорном настојању да саплићемо сами себе, кад год нам се за то укаже прилика али и да сачувамо предачко наслеђе.

Занимљиво је и то да је река Језава, у зависности од годишњег доба имала два супротна смерна тока тј. када се Велика Морава у јесен изливала, она је гурала воду у Језаву, па се ова онда уливала у Дунав код Смедерева. Док је Дунав, када би у пролеће надолазио гурао воду у Језаву, те се она уливала у Велику Мораву. Као што је и Језава као река имала два почетка и два краја, тако и Језава као књижевно дело може да се чита од почетка ка крају али и од краја ка почетку.


ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ МИЛОВАНА ВИТЕЗОВИЋА

„Језава – вода што утјече у Дунаво под Смедеревом”(Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, 1818. година)

Откад је српског језика, Језава је митска српска река која и у имену носи проклетство. Рашчлањавајући сва значења њеног имена, добијамо најсажетији садржај овог дела.

Књига Језава је по жанру врхунска фолклорна фантастика.  У књижевном разврставању Језаву можемо одредити двојако: и романом и збирком приповедака. Сам аутор означава је као роман, што и јесте у постмодернистичком кључу, сложен у дванаест затворених приповедачких целина. У овим целинама, које можемо сматрати и поглављима, извршавају се по генерацијама, већ скоро шест векова, атавистичке судбине у једној ливатској породици. У њој се као материјално отелотворење проклетства преноси предачки нож, коме је на дршци урезан хералдички мотив главе дивљег вепра кроз чељусти прободене стрелом.

Аутор поглавља означава римским бројевима, али у сваком од њих кодиран је историјски наговештај које године се збивања у том поглављу одигравају. Збивања су поређана у обрнутом историјском следу. Овај след није случајан, он васпоставља романескну структуру поглавља системом како се потомак сећа својих предака. Прво оца, деде, прадеде, чукундеде… тако нам се чини као родослов судбина страшних догађаја. Када би хронологија била по реду, без икаквих пишчевих интервенција, ово би била само збирка целовитих и повезаних приповедака.

Писци који се определе за теме фантастичких садржаја посебно развијају свој дар за фабулирање и одговорност за уверљивост приповедања. Младен је те вештине довео до врло завидног нивоа, што се јасно види у овом роману, који спаја историјско и митолошко тамо где се сусрећу – у долини реке Језаве.

Милован Витезовић

Додатне информације

Формат

13×20 cm

Број страна

368

Писмо

Ћирилица

Повез

Мек

Година издања

2020

ISBN

978-86-81862-00-1

О Аутору

Младен Милосављевић је рођен на Младенце 1982. године у Смедеревској Паланци. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за Етнологију и антропологију.

Уредник је сајта Омаја, посвећеном темама из области фолклорне фантастике.

Власник је издавачке куће Бедем.

Аутор је романа Кал југа (Страхор, 2018.)

Живи и ради у Београду.

Рецензије

  1. Nenad (проверен власник)

    Izuzetna knjiga, izuzetna koliko je izuzetan i bogat jezik kojim se pripoveda. I prethodnu knjigu kada sam procitao ( Kal Juga) bio sam ocaran nacinom pripovedanja i poznavanjem “starih i zaboravljenih” reci iz naroda.. Price idu takvim tokom i tempom da prosto knjigu nisam mogao da ispustim iz ruku. Svo vreme dok sam citao, prisecao sam prica koje mi je, uvece uz pec, pricala moja baba i vracào se mislima u neka predjasnja divna vremena. Knjiga je dokaz koliko je ovaj narod zapravo bogat, ali koliko nazalost zaboravljamo na to bogatstvo. Apsolutno svaka preporuka za knjigu, neizmerna podrska autoru i zelja da nas sto vise razmazi novim pripovedanjima.

  2. Sanja

    Ukoliko bismo tražili jednu od stvari koje najviše određuju moderni roman, mada to važi i za roman kao književnu vrstu, to bi sasvim sigurno bila težnja za sveobuhvatnošću. Upravo je sveobuhvatnost ono što roman deli od drugih književnih vrsta, pre svega pripovetke i novele. Neretko je ta razlika izražena u broju strana, što dovodi do potpune konfuzije. Primera radi, i dan-danas se vode bitke oko dela „Starac i more“ i njegovog određenja. Da li je to roman ili novela? Isti slučaj je i sa Andrićevom „Prokletom avlijom“. Ta papazjanija je dovela do diskvalifikovanja „Proklete avlije“ iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, mada mnogi govore da je to bila čisto politička odluka ne bi li prvi dobitnik ove nagrade bio Dobrica Ćosić. Konfuzija postaje još veća sa dolaskom anglosaksonske odrednice „kratka priča“. Dok je jedni poistovećuju sa pripovetkom, drugi tvrde da je to zasebna književna forma. Ukoliko na stranu ostavimo rasprave oko obima i veličine, roman kao žanr, ponovićemo opet, određuje sveobuhvatnost. To je najčešće potpuni prikaz jednog života, neretko od rođenja do smrti, sjedinjen sa doživljajima koji glavni junak romana preživljava. Ponekad je ambicija pisca znatno veća, pa se kroz roman pokušava opisati ne samo jedna ljudska sudbina, ili više njih, nego čitava jedna epoha. Najpoznatiji primer je Tolstojev „Rat i mir“. On se i može posmatrati kao svojevrsna prekretnica, ponajviše zato što je pomerio granice žanra. Tolstojevim putem kasnije polaze brojni pisci stvarajući romane koji u sebi pokušavaju da obuhvate istorijske epohe. Jedan od najboljih načina za to je pripovedanje o porodičnoj istoriji. Kao začetnika ovoga žanra možemo odrediti Tomasa Mana i njegovo delo „Budenbrokovi“. Kod nas je najpoznatiji primer ovakvog pripovedanja o porodici Pekićevo „Zlatno runo“, a ovaj žanr je u poslednjim godinama proslavio Edvard Raderfurt. Baš takav slušaj je i sa Jergovićevim „Rodom“. Drugi način za prikaz duha epohe je priča o određenim vremenskim periodima, tu svakako treba izdvojiti remek-delo Vasilija Grosmana „Život i sudbina“. Ponekad to može i određeno mesto koje u sebi sjedinjuje sudbine različitih ljudi. Kod Andrića je to čuveni višegradski most u romanu „Na Drini ćuprija“. Isto tako, sudbine junaka Magrisovog romana „Dunav“ određuje naslovna reka. Putem ovim velikih pisaca polazi Mladen Milosavljević stvarajući roman „Jezava“.
    Kroz dvanaest poglavlja romana „Jezava“ Mladen Milosavljević nam predstavlja dvanaest ljudskih sudbina, isto toliko i istorijskih perioda. Polazeći od sadašnjosti, Mladen Milosavljević nas vodi kroz tri veka istorije na ovim prostorima, i to kroz pripovedanje o članovima porodica Hristić i Pudarević. Pored ove rodbinske veze, junake romana povezuje i život pored reke Jezave, koja će odrediti njihove sudbine.
    Najpribližnija žanrovska odrednica „Jezave“ je mozaični roman. Svako poglavlje, može se reći i istorijski fragment, donosi sudbinu jednog junaka. Takođe, u svakom poglavlju, ako bismo roman gledali obrnutim redosledom, pređašnja sudbina određuje sudbinu koja će doći posle nje. Tako se kroz čitav roman stvara svojevrsni kauzalitet koji zlokobno određuje ljudsko postojanje. Toj nesreći posebno doprinose nimalo svetli istorijski događaji. Mladen Milosavljević ih u ovom romanu predstavlja izuzetno. To pogotovo važi za poglavlja u kojima se opisuje period kratkotrajne kraljevine Srbije pod austrijskom vlašću i osmanske uprave nad ovim prostorima. Ono što je posebno bitno, sjajnu rekonstrukciju pređašnjih vremena prati odlično pripovedanje. Spisateljsko majstorstvo Mladen Milosavljević pokazuje u poglavljima u kojima sami junaci govore svoje životne sudbine. Evo samo jednog primera, govora jedne junakinje romana: „Čovek može da bude opako il’ blago, ali je posve slabašno živinče.“
    Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov prvi roman „Kal Juga“ (2018) začetak je planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
    „Sva ta istorija ispunjena najrazličitijim sudbinama najednom je stajala preda mnom preteća i razjapljena, cvileći, vapeći i zavijajući iz bezbrojnih i bezimenih grla, odavno zaboravljenih i zametenih“, piše jedan od junaka „Jezave“. Možda je ova rečenica najbolji način da se opiše suština ovog romana. Pred nama je istorija ovih prostora, nimalo ulepšana, opisana u svoj svojoj pogubnosti, pogotovo za pojedinačne ljudske sudbine. Životi su to koji prolaze u beskrajnim ratovima, podjednako i u međusobnim trvenjima i ubilačkim sukobima, najčešće, i što je najgore, bez ikakvog razumnog povoda i obrazloženja. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog romana: „Taki ti je čovek, sebičan i zadrt i dok je živ i kad umre“. Tu istoriju propadanja Mladen Milosavljević predstavlja nenadmašno, prvenstveno kroz sjajne istorijske rekonstrukcije, ništa manje i kroz odlično pripovedanje. Izabravši da u svom romanu predstavi tri veka istorije na ovim prostorima, Mladen Milosavljević je samome sebi zadao težak zadatak, koji retko kom piscu polazi od ruke. Na sreću, u slučaju „Jezave“ je pred nama potpuni književni trijumf. „Jezava“ je roman u čijem ćete čitanju istinski uživati, roman iz kog ćete mnogo stvari naučiti i, što je i najbitnije, – „Jezava“ je roman koji po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje.

    Vladimir Petrović, https://onlinecitaonica.wordpress.com/2020/11/07/jezava-mladen-milosavljevic/

  3. Sanja

    „Језава“ Младена Милосављевића

    „Гледајући призор пред собом, чудио сам се овој необичној земљи, у којој се на прошлост гледало као на нешто сасвим обично, и где су старине биле препуштане времену да их сатире и разграђује.“ Овим речима један од јунака романа износи свој утисак о Србији. Ипак, не можемо се отети утиску да су ово речи аутора самог. Младен Милосављевић гаји љубав према стварима којих нема, без обзира да ли су то ствари које су нестале људском непажњом и бахатошћу, попут Лепенског вира (које тематизује његов први роман „Кал Југа“) и Језаве, или су то „вјеровања у ствари којијех нема“, да употребимо Вукову поделу народног стваралаштва.

    Управо од ових „ствари којијех нема“ (а у народној свести и приповедању их и дан-данас итекако има!) полази и Младен Милосављевић када креира своје дело. Митолошко-демонолошка предања, предања о породичном проклетству, приче о врачарењу, и да не набрајамо све фолклорне жанрове који су уткани у ткиво ове сложене приповедне структуре, чине основу једне вишевековне породичне историје. Сам аутор је у некој врсти предговора написао: „Записи о митским бићима, сами по себи, нису били довољни да се оживи једно давно заборављено село, те сам се окренуо имагинацији, а оно што нисам пронашао тамо, потражио сам у историјским изворима.“ Ово је врло занимљив редослед којим су извори коришћени, јер се не креће од конкретног, па се допуњава неухватљивим, већ обратно. Због тога је ово пре свега дело које припада жанру фолклорне фантастике.

    Издавач ову књигу одређује двоструко – и као роман и као збирку прича. Постоје аргументи и за једно и за друго. Дванаест поглавља, од којих је свако смештено у посебан временски ток, описује други догађај и ликове и користи различите технике приповедања, заиста се могу читати и као приповетке и стајати самостално. Међутим, мој читалачки осећај инсистира на томе да је ово ипак роман, зато што има и више него довољно пажљиво употребљених обједињавајућих елемената. Очигледнији елементи: породично стабло коме припадају сви јунаци, као и топоси (река Језава, село Ливат, стара воденица) држе сложену структуру и све приповедне токове на једној оси; док они мање видљиви, али врло пажљиво позиционирани мотиви, реминисценције и алузије ту структуру учвршћују и разапињу повезујуће нити преко свих поглавља.

    Очигледно је да је овом списатељском подухвату претходило веома озбиљно истраживање и да се водило рачуна о сваком детаљу. Тешко је испливати из тако обимне грађе и извести ову сложену композицију до краја, а притом држати пажњу читаоцу и заинтересовати га за саму причу, јер то је за комерцијални успех романа ипак пресудно. Младен Милосављевић је обе ствари извео врло успешно. Можда је требало тиме да почнем, али моја наклоњеност фолклору је победила сврху овог текста. Дакле, ако вас занима да ли да читате „Језаву“ – да, јер када почнете, нећете стати док не прочитате до краја!

    Јована Дишић, https://www.tackarazno.com/kad-bedem-osvaja-umesto-da-ceka/

Додај рецензију

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Go to Top