Опис
О КЊИЗИ
Лопов поштењачина проговара у четрдесет три илустроване приче и једној уводној белешци – оној од које је сам себи украо илустрацију. Иако тематски потпуно различите, разнолике и шарене, приповедни глас као да намеће јединствен тон: то је глас који се обраћа запитаним над чудним и чудњикавим ситуацијама, онима који виде необичност у сасвим обичним стварима и да свему томе (уколико смисао не постоји) барем бесмислено нацртају бркове у пролазу. Циљна читалачка група може да се укратко дефинише овако: љубитељи народних прича, љубитељи руских народних бајки, они који књижевности могу да опросте понеки досадан редак, обожаваоци Егзиперија, живота, чуда, свакодневице, самотњаци, екстраверти и лудаци, осетљиви и преосетљиви, поштоваоци Данила Хармса и графичких новела, читачи књига за децу, чекачи на семафору, али и они што прелазе на црвено.
ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ ВУЛЕТА ЖУРИЋА
У овој књизи се налазе нове приче Сање Савић Милосављевић које се од свега онога што је до сада писала разликују таман толико да из сваке реченице избија она пријеко потребна свјежина и оригиналност. Али, умјесто да по сваку цијену тежи ка нечем супермодерном, Сања Савић Милосављевић се на овим страницама враћа самим коријенима причања приче. И зато се све вријеме осјећате као да сте усред неке народне приче, а то је, видјећете, јако лијеп осјећај. И зато, читајте ову књигу полако, густирајте је ријеч по
ријеч, дијалог по дијалог, реченицу по реченицу, тачку по зарез…
Препустите се причањима лопова поштењачине и нећете се покајати. Јер, ријеч је о врхунској књижевности, а не о тамном вилајету.
Вуле Журић
О Аутору
Сања Савић Милосављевић је рођена у Сарајеву 1988. године, завршила је основну и средњу школу на Палама. Дипломирала је и завршила мастер студије на Факултету драмских уметности у Београду. 2019. је одбранила докторски умјетнички пројекат „Дугометражни анимирани филм Прича о Мики мраву: Функције филмског сценарија у процесу адаптације прозе у анимирани филм“.
Аутор је сценарија за неколико кратких филмова, те сценариста, редитељ и аниматор два кратка анимирано-играна филма – „Бубамара“ и „Како мрави и краве утичу на женски живот“ (приказани на неколико фестивала у Србији и иностранству). Са Владимиром Радовановићем, коаутор је експерименталног музичког филма „Витраж у д-молу“.
Дугометражни играни филм „Наши очеви, мајке и њихова дјеца“ премијерно је приказан на Фесту 2017. године, а потом на још десетак фестивала у Србији и иностранству.
Дугометражни анимирани филм за дјецу „Прича о Мики мраву“ у септембру 2019. је премијерно приказан на Краљевском филмском фестивалу, а прошао је селекције следећих фестивала: Orchids Children Film Festival (Индија), Indie Visions Film Festival (САД, награда за најбољи дугометражни анимирани филм), Great Message Film Festival (Индија, награда за најбољи кратки анимирани филм), KinoDuel (Бјелорусија), Montgomery International Film Festival (САД), Festival Internacional de Film Estudantil (Бразил), Balkanima (Србија), International Children’s Film Festival (Бангладеш), uMgungundlovu Film Festival (Јужноафричка Република), malabo international music & film festival (Eкваторијална Гвинеја), Abuja International Film Festival (Лагос), Eurasia International Monthly Film Festival (Руска Федерација, награда за најбољи анимирани филм), Chhatrapati Shivaji International Film Festival (Индија, награда за најбољи дугометражни анимирани филм).
Објавила је збирке приповиједака „Кад жирафа проговори“ и „Вријеме вашара“, романе „Неоштрине“ и „Туђа кост“, драме „Сребрни цар“ (у оквиру 50-годишњице Хомољских мотива у Кучеву), „Птице и друге драме“, „Код шејтана или Једна добра жена“ (часопис Сцена), сценарио за ТВ драму „Принцип“ (Алманах Просвјете). Изведене су јој три радио драме на радио Београду: „Летовање на југу“ (по приповијеци Иве Андрића), „Иродијада“ (оригинални текст), те радио драмска минијатура за дјецу „Како је мрав упознао самог себе“. Учествовала је у зборницима „У врзином колу“, „Антидепресив“ и „Гвоздена капија“, те била коприређивач и један од аутора зборника „Студирање Шаброла“.
У режији Стевана Бодроже на сцени „Култ“ УК „Вук Стефановић Караџић“, изведена је драма „Код шејтана или Једна добра жена“, а тренутно је у Пулс театру у припреми представа „Сребрни цар“ (у режији Давида Алића). Текст за дјецу „Црвена капа и вукова шапа“ подржан је од стране Канцеларије за дијаспору и изведен на неколико европских сцена.
Радила је као демонстратор на предмету Филмска и телевизијска драматургија, као цртач стори бордова на анимираном пројекту „Yеет“, као уредник портала „ХоћуДаИздамКњигу“, те као редитељ и сценариста ТВ емисије „Свезналице“ (продукција Водич за родитеље). Била је ангажована као предавач у школи филма Фокус, те модератор програма на Краљевском филмском фестивалу.
Ауторка је сценарија за 15 епизода ТВ серије „Време зла“ по роману Добрице Ћосића (продукција Еyе то Еyе и Унитед Медиа).
Члан је редакције часописа „Омаја“, те удружења „Мансарда“ из Новог Сада.
Младен –
„Opasna zvjerka na raskrsnici više vrsta srama“, „Slikar na toboganu“ i „Ledeni tango“ tek su neki od čudnolikih naslova u zbirci priča Sanje Savić Milosavljević, romansijerke, pripovedačice i scenaristkinje „Vremena zla“, koja je ovu knjigu i ilustrovala. Da li su raznolike prozne celine u ovoj zbirci bajke, proširene metafore, zen-zagonetke ili satirična snoviđenja, teško je odrediti: u njima ima humora i duhovnosti, šarma i prisnosti, očuđenja i apsurda koji ih mogu ravnopravno svrstati u štivo za starmalu decu i detinjasta odrasla bića.
Priče Sanje Savić Milosavljević mogle bi se posmatrati i kao basne, ukoliko se za junakinje basni ikako mogu kvalifikovati tri ledenice i jedna bara. Ove prozne celine različite dužine i intonacije povezuje želja da se svet oko nas oživi, razigra i produhovi, pa tako bara na udubljenom asfaltu jedne evropske prestonice pokreće lanac apsurdnih događaja time što za sebe tvrdi da je ista kao more, a da je grdosija od nadvožnjaka iznad nje jedina prepreka da se u njoj ukaže odraz neba. „Ivičnjak se iznervira i prekine komunikaciju s barom“ samo je jedna od apsurdnih, razigranih rečenica koje odaju šarm i nestašluk pripovednog glasa. Priča „Bara u moru, more u bari“ pretvoriće se, gotovo neopazice, u parabolu političke kampanje, urbanističkog nereda vrednosti i destruktivnog narcizma, a da nijednog trenutka neće izgubiti šarm i dovitljivost čisto dečje književnosti.
Vladislava Gordić Petković
https://nova.rs/kultura/knjige-za-ovu-nedelju-nova-domaca-fantastika/
Sanja –
„Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Кako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi“, ispisuje Erazmo Roterdamski u čuvenom delu „Pohvala ludosti“ nabrajajući vrednosti koje nam donosi ludost. U vremenu vladavine neoliberalnog kapitalizma i gotovo jednoglasnog ustoličenja pragmatizma kao osnovnog životnog svetonozara, nikako ga ne treba mešati sa razumom, ove Erazmove reči deluju, eto malo oksimorona, kao potpuna ludost. Da budemo još precizniji, ludost je u današnjem vremenu najčešće okarakterisana kao teški defekt. I tu odmah moramo da napravimo ogradu, ovde se ne govori o mentalnim bolestima, već o svojevrsnom pristupu životu, i ne samo njemu. Iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, što već samo po sebi podrazumeva kritičko preispitivanje i skoro uvek odbacivanje vladajućeg poretka, predstavlja poslovični kamen spoticanja. Ipak, da to iskliznuće ne postoji, naš život bi bio ne samo krajne dosadan, otprilike kao distopijska vizija sveta u Orvelovim i Hakslijevim delima, već bi napredak bio gotovo sigurno sprečen. Tako je, recimo, Erazmo Roterdamski izvršio presudni uticaj u svom vremenu, dobrim delom omogućivši razvoj renesanse i kasnije reformacije. Slična stvar je i sa literaturom. „Ludost“, namerno je stavljamo pod znacima navoda, predstavlja jednu od najvećih draži književnosti. Ona umetnicima omogućava da predstave sivilo stvarnosti, a stvarnost je gotovo uvek takva, kroz potpuno novu prizmu. Ona im, isto tako, daje priliku da užase našega sveta izvrgnu ruglu i da ih predstave u njihovoj pogubnosti (setimo se samo Jaroslava Hašeka). Ne i manje bitno, „ludost“ daje priliku umetnicima da stvore dela u kojima se istinski uživa. Znajući sve to Sanja Savić Milosavljević stvara sjajnu zbirku „Priče lopova poštenjačine“.
U „Pričama lopova poštenjačine“ sabrano je preko četrdeset pripovesti Sanje Savić Milosavljević. Pripovedajući o istorijskim događajima i narodnim legendama, stvarajući oniričke vizije stvarnosti, ništa manje i harmsovske literarne igrarije, autorka u ovoj knjizi pokazuje nenadmašni literarni talenat. Sve to prate sjajne ilustracije same autorke koje nadograđuju priče i još više doprinose uživanju u knjizi.
Od već pomenutih harmsovskih igrarija, preko kafkijanskih prikaza državne administracije, obrade narodnih predanja i legendi, montipajtonskog izokretanja stvarnosti pa sve do svojevrsnih literarnih „redimejdova“, sve se to može pronaći u ovoj knjizi. I začudo, sve to izuzetno funkcioniše zajedno zahvaljujući literarnom talentu autorke. Sanja Savić Milosavljević je uspela da napravi brojne literarne eksperimente, a da u to u isto vreme ne pokvari uživanje u čitanju što retko kom piscu polazi od ruke. I da u isto vreme ispiše sjajna zapažanja koja još više doprinose kvalitetu knjige: „Kada kralj osjeti da mu se pokoravaju, počinje da naređuje. Kad počne da naređuje, prestaje da saznaje. Postaje sve slabiji i sve manji i što više odbija da to prizna, ta slabost mu ne dozvoljava da kaže ono što želi da uradi.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“ i „Brda“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Кako riječi mogu da imaju težinu ako postoji svijest da sve može da nestane istog trenutka?“, govori jedan od junaka ove zbirke. Upravo to suočenje sa nepostojanošću ljudskog života je jedna od dominantnih tema Sanje Savić Milosavljević. Koliko tome doprinose situacije u koje likovi u pričama „upadaju“, to je ništa manje i posledica autorkine odluke da stvarnost predstavi kroz potpuno izokrenutu percepciju, neretko čudnovatu, u pojedinim slučajevima i potpuno apsurdnu. Tako se životu, sa svim njegovim nedaćama i užasima, pristupa na jedan krajnje specifičan način. Nećemo pogrešiti ako kažemo na erazmovski način, kroz svojevrsnu pohvalu ludosti, koja slavi život, ali i sve naše čudnovatosti, i to preko nenadmašnog pripovedanje. Taj čudnovati spoj Sanja Savić Milosavljević izuzetno predstavlja u ovoj knjizi. Baš kao što čini i jedan njen lik: „Pjesnik je bio usamljen. Mislili su da je to zbog toga što često piše, jer ljudske ruke su dovoljno široke da spoje raj i pakao“.
Vladimir Petrović, https://onlinecitaonica.wordpress.com/2021/07/16/price-lopova-postenjacine-sanja-savic-milosavljevic/