Оно што је Петар заправо проналазио у пићу била је свјежина прошлог времена, у којем су га сви препознавали, позивали и дозивали на улици. Због своје веселе природе, Петар је на свадбама често био почасни гост са задатком, чајо, како би се рекло. Све више је замјерао омладини то што су крвнички раскрштали са обичајима. Тачније, није га бољело толико ако би неко у потпуности укинуо обичај, колико када би га обезврјеђивао, или још горе, мијењао.

‒  Хајд кад неће свадбу да праве. То ми је јасно. Немају пара, шта ће дјеца. Или не воле. Има сад ових избјеглица, људи са стране, комунизам је урадио своје, то је мени јасно. Ја сам први живио у њему, није овај што се јуче оженио. Нису дјеца крива! Али бураз, ако ’оћеш да испоштујеш, испоштуј га како треба! Па не мо’ш ти у телефон да укуцаш на интернету како се свадба прави. Има свега, све то треба видјети, али не мо’ш ти знати који је обичај у нашем селу ако не питаш неког старијег.

Кад би се повело питање о чаји на свадбама, Петар би осјетио снажан убод тачно испод груди.

‒  Данас ти чајо море бит и курта и мурта и бараба и џукац. А што и не би, кад му се посô сведе на то да води рачуна како ће ауте да паркирају у црквено двориште и ђе ће ко сјести у свадбеном салону. Могли су и саобраћајца позват, мајку му, је ли. А није свијет неписмен, видио сам фино на једној свадби у Зворнику, окачили људи списак на улазу са бројем стола и то ти је то, пријатељу.

‒  А какав чајо треба да буде, онако по твоме?

Петру би засијале очи и почињао је да кити слику представе о себи из младости, са свим добрим што је постигао у животу и занемаривши све шта није.

‒  Чајо треба да буде, бураз, весео човјек по природи, да га не опомињу шта треба да ради. Даље, да буде способан, да познаје сваку кућу на Палама и околини, шта ко ради, гдје ради, каква су му примања и породични односи. Кад сутра дође на свадбу, ако се свекар и пунац не подносе, да зна мало подићи ствари, загладити односе. Не можеш ти да знаш на шта да усмјериш пажњу ако први пут у животу видиш људе. Да ли је богат и од чега живи, из какве је фамилије, то није важно. Још ти је боље да не буде неки туњо кога је мајка на сиси носала док се није оженио па прешô на женину. Треба, нормално, да познаје обичај, не може се прво прићи дјеверу па старом свату, треба да постоји ред.

‒  Ти би, Петре, требало вријеме да зауставиш и да промијениш омладину, и нашу и бјелосвјетску, па да им диригентском палицом покажеш да сви треба да буду кô што си ти некад био, а они да ти климну главом и промијене своје планове.

‒  Не морају, ал’ нека се мени онда не жале како им ништа на свијету не ваља, ни отац, ни мајка, ни држава, ни странка.

‒  Мој ти је савјет, пријатељу, да попустиш мало с тим својим истјеривањем правде, него да се ти њима мало прилагодиш. Саслушај их некад, мало окуражи, посавјетуј. Послије нећеш да се жалиш како те по двије године нико није звао на свадбу да будеш чајо.