Жика ју је гледао, на крају изусти.

– Добро. Нека буде.

Зора се коначно разведри. Конобар донесе пиће, па она подигну чашу.

– Наздравље! Вечерас те водим да ти покажем плац.

Жика крену да нешто заусти, али не хтједе да јој помути радост. Зора се кратко осврну око себе и прокоментариса поглед двоје пролазника, мушкарца и жене.

– Погледај их, молим те. Само кад сутра крену приче: „Још стрица ни покопала није, а већ се напила по кафанама, ко зна шта јој је све оставио“.

Куцнуше се.

– Зар ти не рече да ти је важно шта ће ти причати по граду?

– Важно је кад је нешто истина. А ови би и Светог Василија оговарали да га на икони у кафани виде, али за то ме боли уво.

***

Иако је Жика послије пете ракије већ отворено говорио да ништа од ње неће узимати заузврат за парцелу, Зора је инсистирала да га одвезе да му покаже земљу на којој ће по старе дане да прави викендицу. Он попусти и прихвати понуду, више из радозналости. Стигли су на брдо које је водило према највећој будванској дискотеци. Зора показа према падини на супротној страни града.

– Ено тамо је моја кућа. Ти овдје направиш кућерак, а онда поставимо жичарицу да не морам да возим кад се запијем код тебе.

– А около вукови.

– Неће бити вукови – показа Зора на земљу око Жикине будуће парцеле – ово сам мислила преписати цркви да направи гробље.

– Је ли? Опет мени мртваце у комшилук?

– Таква ти је судбина.

Уђоше у ауто и одвезоше се до Жикиног смјештаја. Жика пољуби Зору у образ за растанак.

– Наспавај се. Сутра у девет сати те чекам овдје да идемо да нам Лара овај уговор састави.

Почекаше још неки тренутак, али је Жика не позва горе. Он се надао да ће она доћи сама. Било би га срамота да је позове у њен стан.

Она се понада, повући ће је за руку, окренуће се, даће јој неки знак. Кад видје да је упалио свјетло у соби, Зора тешко уздахну и одвезе се у своје село. Са терасе је слушао звук њеног аутомобила како се удаљава. Мислио је, тај звук ће трајти вјечно у његовим ушима. Тек када му керамичке плочице зашкрипаше под ногама пресјекавши тишину, схвати да се прашина на путу којим је Зора отишла, већ одавно слегла.