Идеју за једну овакву књигу добио сам средином деведесетих, тачније, негде око 14. рођендана, када сам у кућној библиотеци другара из одељења пронашао монографију етнолога СлободанаЗечевића ‒ „Митска бића српских предања“. Како се ради о делу које веома сликовито и детаљно описује створења из народних веровања, тему која ме је, откада знам за себе, привлачила више него било која друга, дошао сам на идеју да и сам почнем да сакупљам сличне приче, без некакве конкретне идеје и плана шта бих са њима. Пошто сам одрастао на селу, није ми било тешко да пронађем сијасет саговорника који би били вољни да причају о својим али и туђим искуствима и појавама које етнологија сврстава у категорију мемората и демонолошких предања а које народни језик просто и једноставно назива страшним причама.
Оно што ми је било нарочито занимљиво, јесте чињеница да су приче већине приповедача у себи садржале извесна тематска одступања, условљена крајем из којих су они водили порекло. Примера ради, од неколико саговорника чији су стари родом били везани за југ Србије, сазнао сам сјајне приче о таласонима, бићима која су у приличном броју заступљена у фолклору народа Грчке, Македоније и околине Врања. Они чије је место рођења или порекло водило ка Војводини, неретко су приповедали о услужним духовима и бићима у која се одувек веровало код народа са немачког говорног подручја и тд. Како је време одмицало број прича је растао, а процес сакупљања се, у једном тренутку, поклопио са завршетком мог формалног образовања и писања мастер тезе под називом – „Утицај мемората и демонолошких предања на свакодневни живот становника великоплањанске општине“. Сама теза није била нарочито инвентивна (у шта се можете уверити на следећем линку – http://www.anthroserbia.org/Journals/Article/2097) али ми је, будући да је подразумевала обавезан теренски рад, пружила један потпуно нов увид у сујеверје становника мог родног краја, будући да сам се, овога пута као етнолог, поново латио пера и разговора на тему митских бића. Као највећи добитак овог путешествија сматрам то што сам, код једног дела испитаника наишао на живо веровање у напрату, својеврсног демона освете, којi је, ни сам не знам како, до сада остао готово у потпуности непознат јавности. Овај проналазак ме је инспирисао да 2013. године, са групом пријатеља и сарадника снимим филм, који можете погледати на следећем линку:
Додуше, напрату у својој збирци „Сеновите приче“ на неколико места помиње и писац из Велике Плане, Миланче Марковић, као и етнограф Радован Казимировић у делу „Тајанствене појаве у нашем народу“, али је она ипак волшебно остала у сенци неких других митских бића, између осталог и захваљујући чињеници да Вук Караџић никада није описивао Велику Плану и њену околину.
Број прича је временом растао, поједине су објављиване у часописима и збиркама али се мени, као аутору, наметала идеја да неке од њих сакупим у једну књигу а протагонисте прича о којима сам слушао од детињства, коначно сместим у једно село. Временом се испоставило да о имену и положају обитавалишта мојих будућих јунака нисам морао дуго да размишљам. Наиме, недалеко од места у коме сам одрастао, налази се селиште на коме је некада постојало насеље по имену Ливат. Ово село се у појединим изворима помиње и као Ливада, Ливадица и Ливађе а јасам себи, као аутору и потомку негдашњих Ливаћана, дозволио да за потребе књиге употребим име које ми се учинило најлитерарнијим. Ливат се све до краја 18. века налазио у близини Велике Плане а његов атар данас деле села Крњево, Трновче и Велико Орашје. Десна обала Ливата ослањала се на Велику Мораву и управо је један Моравин рукавац, који се одвајао у атару негдашњег Ливата, чинио почетак Језаве, реке чије сам име одлучио да позајмим за наслов своје књиге. Језава се донедавно уливала у Дунав у близини смедеревске тврђаве, све док јој ток није испресецан, преграђен и затрпан отпадом, чиме је ова река практично убијена.
Записи о митским бићима, сами по себи, нису били довољни да се оживи једно одавно заборављено село, те сам се окренуо имагинацији, а оно што нисам пронашао тамо, потражио сам у историјским изворима. Будући да се у књизи, поред неисторијских и фиктивних појављује и приличан број личности чије је постојање документовано и архивирано, одлучио сам да, као и у свом претходном роману промешам карте историје, фикције и фантастике. Листајући доступне изворе пажњу су ми привукле биографије двојице великаша, којима се овдашња историографија и књижевност никада нису бавиле у мери у којој они то вероватно заслужују. Један од њих је Станиша Марковић – Млатишума, војсковођа и оберкапетан, кога је војно умеће довело до положаја једног од најутицајнијих Срба прве половине 18. века. Поред великог броја војних заслуга, у Млатишуминој биографији је записана и једна цртица из личног живота, која ме је и навела да га уврстим у ову књигу. У питању је податак да је оберкапетан Марковић током 1735. године био процесуиран, судски гоњен, осуђен на смрт због бигамије, па напрасно помилован (поред законите жене имао је и љубавницу у неком шумадијском селу). Овај догађај је, између осталих, забележио и др Мита Костић у својој краткој монографији, практично једином озбиљнијем раду посвећеном Млатишуми, чији наслов гласи – „Станиша Марковић – Млатишума, оберкапетан крагујевачки“,објављеном 1938. године у „Гласнику Скопског научног друштва“ (линк доступан овде – http://periodica.fzf.ukim.edu.mk/GSND(1926-1940)/GSND1938/GSND1938.html). Управо ми је податак да је Млатишума имао и другу жену негде у Шумадији, а са њом можда и дете (легенда каже да су његова деца из првог брака оболела након што је, по наређењу аустријских власти срушио манастир Видовача у близини Смедеревске Паланке и од те грађе направио чувену каменућуприју, која у Паланци постоји и данас), дао повода да тај догађај искористим као основ за читаво једно претпостављено родословно стабло и да Млатишумину љубу сместим у Ливат.
Ту долазимо и до личности Павла Бакића, господара, последњег српског деспота и другог великаша чија је биографија добрим делом одредила ток ове књиге. У историји је записано да је Павле Бакић са породицом, педесетак витезова и великим бројем народа, децембра 1525. године заувек напустио Србију. Записано је да су Бакићи поседовали преко педесет села, која су се протезала од планине Венчац ка истоку. Оно што је нарочито привукло моју пажњу био је податак, записан од стране нашег чувеног историчара Радована Самарџића, који у делу „Сулејман и Рокселана“ кажеследеће:
Одласком Павла Бакића нестало је са земљишта некадашње деспотовине последњег истакнутог представника средњовековног српског племства. Његови двори налазили су се крај села Ливаде, између шуме Ломнице и реке Јасенице, на брду Венчацу.
Поменуто село, шума и река, налазе се у истом сеоском атару, док је Венчац удаљен неких педесетак километара на запад. Без обзира на случајну или намерну омашку аутора, овај податак ми је дао основа да Бакића фиктивно сместим у Ливат и да се запитам шта би се десило да су се, којим случајем, Млатишума и потомак једног од Бакићевих пратилаца, у исто време обрели у Шумадији, да је међу њима дошло до неспоразума, који је наставио да се преноси и на њихове потомке. Овој претпоставци сам додао стару и пристојно документовану легенду о проклетству паланачке ћуприје и прича је могла да почне.
Ливат данас више не постоји. Место на коме се некада налазио најгушће насељени део села зарастао је у коров и трње, а о постојању овог некада великог насеља, за које извори бележе да је имало скелу, панађур и пазар и које је са 40-так домова било једно од најбројнијих у негдашњем округу Хасан-пашине Паланке, данас сведоче једино ретки историјски записи и остаци старог гробља.
Ливат дели судбину безбројних затрављених, угашених и заборављених села широм Србије а сличнаје је и судбина Језаве, реке која нестаје и коју, као и многе друге водене токове у Србији, уништавају и утапају људски немар и грамзивост.
Језава је написана тако да може да се чита и као роман од 12 поглавља, али и као збирка од 12 одвојених прича. У оба случаја књига може да се чита хронолошки али и од краја ка почетку, пошто су делови сегментирани и чине целину, без обзира са које се стране чита.
Што се тиче предисторије појединих прича одн. поглавља, приповест која отвара Језаву награђена је од стране Филмског центра Србије, децембра 2018. године (тада у форми тритмента за играни филм) стипендијом за развој сценарија за играни филм. Сценарио је тренутно у форми предпродукције и прилично је извесно да ће се по њему снимати филм. Четврта прича је 2019. године добила прву награду на традиционалном анонимном конкурсу Радио Београда за најбољи текст радио драме, која је снимљена крајем прошле и емитована у априлу ове године, а коју можете чути на следећем линку:
Такође, трећа и седма прича су већ објављиване у збиркама („У врзином колу“ и „Чувари златног руна“), али су у „Језаву“ уврштене у осетно измењеној и форми.