„Најдубља химна људскости“

Поговор за књигу „Иза брда“

-Одломак-

 Оно што се скрива

Иза те само привидне једноставности крије се необичност. Баш као и у случају  америчког писца Рејмонда Карвера, обичност је полазиште. Исто тако и свакодневница све док се она не суочи са тренутком који ће све променити из корена. Најчешће је тај тренутак минорна, скоро небитна ствар. Поглед на младу девојку у градском превозу, сусрет на свадби, разговор у ком се сазнаје са синовљевог најбољег „пријатеља”, лоша „књижевна критика”… Све су то уобичајене, рекли бисмо – нормалне ситуације са којима се сви ми срећемо. Само што то у случају ове збирке не важи. Та минорност ће оголити оно што се дуго скрива и променити живот из корена.

Једна таква ситуација је у причи „Странац и странка”. Локални политичар, уверен да се свет окреће око њега, сусреће се сасвим случајно са странцем, и то оним који, на његово чуђење, не само да не зна ништа о њему, него и о странци којој припада. Само привидна сигурност, моћ иза које се скривао дуго и којој је посветио цео свој живот, сада нестаје у тренутку. „Оно што га је највише мучило, била је незамислива величина свијета која га је одједном напала, с леђа, неприпремљеног и потпуно несвјесно. Како је могуће да тај мали, нити милиони других људи не знају ништа о њему?“, почиње да се пита тај локални шериф, долазећи полако до спознаје минорности свог постојања, промашености живљења која ће га ускоро прогутати.

Исти случај је и у причи „Наши очеви, мајке и њихова дјеца”. Ситни криминалац, грубијан, страх и трепет за град у ком живи се суочава са својом рањивошћу. Одбијање да оде из града у ком живи, колико зоне комфора, још више животне неприпремљености на промену, доноси сазнање о сопственом кукавичлуку, али и о ништа мањој животној промашености као и у претходном случају.

Таква је и судбина јунакиња из ове збирке. Без много хуктања, готово без жаљења, оне живе унапред одређене животе домаћица, добрих супруга и још бољих мајки. Сан да се буде неко, да се побегне из чамотиње живота, рутине која их је потпуно оковала, немогућ је и неостварив. Скоро као у Хандкеовом чувеном роману „Несрећа без жеља” њихова судбина изгледа овако: „Није, дакле, постала ништа, а није ни могло од ње нешто више да постане – то јој није требало чак ни предочавати.” Суочене са тим сазнањем, готово епифанијским тренутком који огољава деценије животне промашености, оне морају да некако пронађу утеху. У случају једне јунакиње то је уздање у другачију судбину њене кћерке: „Ти не`ш да стрепиш к`о што ја стрепим и тресем се к`о птица читав живот, чујеш ти мене? Ако си паметнија од брата! Нека си! Нек си и напреднија! Ко је крив за то? Јесам ја? Јок! Јес` ти? Ниси. Е па, буди онда паметна, и дођи овамо мајка да те пољуби.” Ипак, али и најчешће, то је мирење са таквим животом, прихватање пораза који се мора одживети до краја: „Мораће јаче да стегне зубе. Издржаће. У томе ће бити и крај.”

Владимир Петровић