Бића из народних веровања и предања (1): Таласон – тајанствени чувар грађевина
Наши стари су веровали да овај свет, поред људи, од вајкада настањују и разне бестелесне, видљиве и невидљиве силе, са којима је ваљало да се боре и надмудрују. Веровање у могућност да се, макар и на кратко овлада природом и њеним оностраним чуварима, у обичајној пракси наших предака створило је обиље правила, обичаја и табуа, којих је ваљало да се придржавају. Сећам се да сам, као дете, од старијих људи често слушао како треба избегавати близину градилишта и како се ваља клонити зидара, нарочито док раде. Ова бојазан, како сам касније успео да сазнам, проистекла је из старог народног веровања да припадници зидарског еснафа, поред градитељских, поседују и одређена знања која сежу у домен оностраног и потенцијално опасног. Тек годинама касније, нашавши се на студијама етнологије, имао сам прилику да сазнам и име тајанственог савезника коме су се неимари покаткад обраћали за помоћ, а који је требало да обезбеди да грађевина потраје што дуже. У мноштву божанстава, демона и бића које су наши преци поштовали и којих су се плашили, етнолози су понешто записали и о једном од најмање познатих митских бића из наших народних веровања и предања – таласону.
У свом најпознатијем делу, књизи „Митска бића српских предања“, етнолог Слободан Зечевић је покушао да направи прву типологију бића у која се веровало на овим просторима. Поделивши их у шест основних група, уз четири подгрупе, Зечевић је успео да издвоји 24 бића при чему је таласон, поред змије чуваркуће и услужног духа, сврстан у групу тзв. „домаћих демона“.
За разлику од вампира, вештица или некрштенаца, таласони су у основи сматрани за добронамерне, а њихова зла ћуд долазила је до изражаја једино када би се грађевини коју чувају приближио неко жељан да јој напакости. Пошто се веровало да свака градња представља неку врсту отимања простора од његових оностраних чувара, у народу је осмишљен читав низ обредних радњи које је требало обавити како би се ти чувари умилостивили или отерали. Овај сукоб између представника два света, једног стварног и једног претпостављеног, почињао је већ самим избором места за градњу. У народу се верује да свако земљиште није добро за градњу будуће грађевине, нарочито куће, па се некада приступало читавом низу обредних радњи, како би се одабрало што боље место. Наш чувени етнолог Сима Тројановић, у свом делу „Главни српски жртвени обичаји“, бележи једно занимљиво веровање из ондашњег бољевачког среза. По њему, у земљи која је одабрана да се на њој сазида кућа, требало је закопати флашу црног вина или посуду са пшеницом. Уколико би ујутру закопане ствари остале нетакнуте, могло се приступити копању темеља и потоњој градњи. У супротном, земљиште се сматрало „халовитим“ и веровало се да би кућа саграђена на оваквом месту, као уосталом и сви који би у њој живели, остали заувек незасити и гладни. Након што би одабрали добру земљу, неимари су желели да будућу грађевину осигурају од потенцијалних лопова и осталих који би јој прилазили са каквим нечасним намерама. У ту сврху се приступало прибављању таласона, за кога се веровало да настаје од душе особе чију је сенку измерио неко од зидара, узидавши је касније у темељ. Оваква особа би, по народном веровању, умирала после одређеног времена, а њена би душа остајала трајно везана за зграду у чији је темељ узидана.
У етнологији се сматра да узидјивање људске сенке представља својеврсну замену за некадашњи обичај да се у будућу грађевину узиђују људи. Уосталом, трагови ове праксе записани су и у чувеној народној песми „Зидање Скадра“, а постоје и у записима и колективном сећању бројних народа широм света. Веровало се да таласона могу видети само пси или особе рођене у уторак или суботу, хтонске дане за које се традиционално верује да припадају мртвима. У неким деловима Македоније, Бугарске и јужне Србије, верује се да ни једна грађевина не може опстати без талас’ма. У Грчкој се ово биће називало пергалио, а замишљано је као кепец са фесом, док се код германских народа он називао коболд. Слободан Зечевић веровање у таласона као духа заштитника куће доводи у везу са култом змије чуваркуће или руског домовоја што, како даље наводи, могу бити трагови некаквог древног прамодела овог митског бића и његовог развоја од животињске ка људској форми.
Реч таласон вуче корене од старе грчке речи телос, што значи жртва. Ова реч је, највероватније посредством Турака дошла и у наше крајеве, а занимљиво је да и реч талисман, етимолошки гледано има исти корен као и реч таласон, као и значење предмета који обезбеђује заштиту.
Зато, будите благонаклони према старим кућама и грађевинама, те им прилазите са опрезом и поштовањем. Можда се баш у вашем комшилуку, заборављена од људи и препуштена зубу времена налази каква стара кућа, чије деценијске а можебити и вековима наталожене успомене чува још једино таласон.
Инспирисан причама о таласону пре неколико година сам, са својом тадашњом екипом филмаџија, снимио тизер за дугометражни играни филм под називом „Вечна кућа“, базираном на рукопису мог истоименог романа, који је у припреми. У жељи да привучемо потенцијалне продуценте из иностранства, те причу о нашим митолошким бићима поделимо са иностраном гледалачком публиком, материјал смо снимали на енглеском језику. Занимљиво да је овај тизер снимљен у кући која је, својевремено, послужила за снимање серије „Срећни људи“, а која је срушена неколико месеци након нашег снимања.
Тизер можете погледати на овом линку: