Бића из народних веровања и предања (2): Услужни дух –  тихи савезник богатства

Вечита тежња ка раскоши и бројни напори да се што брже, безболније и лакше, по могућству „преко ноћи“ дође до иметка, без икакве сумње представља једну од карактеристика која је понајбоље укорењена у биће човека. Најстарији писани извори сведоче о стремљењима појединаца или група да се, кроз освајачке ратове, робовласничко и друга имовинска права заснована на преимућству јачег, обезбеди и подреди што више ресурса, како би се дошло до толико жељеног циља – богатства. Иако нас етимологија учи да у корену придева богат, стоји именица бог, многи појединци су били у стању да се одрекну баш творца, уколико им је то омугаћавало да се опаре, одн. обогате. Управо то су и могли да учине склапајући савез са неким од створења из контекста фолклорне фантастике, која су од вајкада сматрана чуварима и налазачима блага. Једно од њих је и такозвани услужни дух који, иако добро поткрепљен записима етнографа, никада није достигао славу свог много познатијег хтонског побратима, какав је вампир. Ипак, без обзира на то, ово створење је врло распрострањено у веровањима народа централне Европе, а остаци сујеверица везаних за њега постоје и у нашим крајевима. Али, пођимо редом.

Још је Вук Стефановић Караџић у другом, проширеном издању свог речника из 1852. године (Прво издање објављено је 1818), под одредницом мацарули забележио следеће: – “У Боци, дијете које умре некрштено, па послије, као што се приповиједа, у гробу оживи и из гроба кашто излази и малу ђецу мучи и дави. Кажу да мацарули ноћу иду у друштву и свакоме наврх главе гори мала свјећица, а они пљешћу рукама и подвикују.”

Мацарула помиње и Веселин Чајкановић у свом делу „Стара српска религија и митологија“, наводећи да је веровање у ово биће карактеристично за западне крајеве, као и да су мацарули, заправо, душе некрштене деце, нарочито незаконите и ванбрачне, која излазе из гроба те муче и нападају другу децу. Чајкановић даље проналази низ сличних примера у старој Грчкој као и у Немачкој где се, према саксонским веровањима душе некрштене деце јављају у време пролећне и јесење равнодневнице, уз песму, а онај на кога падне њихова сенка при месечини, мора да се разболи и умре. Овај аутор на крају изводи и закључак да је ово веровање готово идентично са веровањем у дрекавца, које је карактеристично за Шумадију.

Владимир Ардалић, етнограф и проучавалац народног живота становништва из области северне Далмације, у свом најпознатијем делу „Буковица“ (Прво, недовршено издање штампано је 1899. године) забележио је веровања у ово митско биће, које ондашње становништво назива маљак или мачић а где о њему, између осталог, пише и следеће – ” Ваља имати пијевца од девет година, који девете најкасније снесе јаје, које ваља држати, тко коће, под пазухом 40 дана или га ту сашити, да сигурије стоји. Послије тога излеже се маљак (а неко каже мачић) из јаја; њега ваља узгојити. И тај буде у црљенијем гаћицама. Тко га има, не мањка му новаца… Од тежака, вјерује се, никакав не држи тога маљка, него велика господа. Пуно би их се могло набројити овдје, за које се каже да имаду маљка, јер како би друговачије онако обогатили они старински бегови, да им није што пристало с вражије стране, кад се већ зна, да није са божије. Не ору, не копају, не тргују, а у њих доста.“

Ово је једна од првих етнографских забелешки која ово митско биће доводи у везу са петлом. У „Српском митолошком речнику“, под одредницом „Петао“, између осталог пише и то да се певац и кокошка у веровањима јављају као изразито демонске животиње, које могу да предскажу долазак госта, време, па чак и смрт. Наводи се, такође, и случај певца који прококодаче и кокошке која пропева, што се сматра изузетно злом слутњом. Овакав се певац и кокошка називају кривцима, а како би се предупредила несрећа, потребно је да им се одсече глава и то, певцу на Илијиндан (20. јул/2. август)  а кокошки на Мратинце (11/24. новембар).

Године 1934. године у издању Српске краљевске академије – српски етнографски зборник, штампано је дело етнографског карактера под насловом “Призријевање”, које потписује Вид Вулетић – Вукасовић. Овај аутор, поред поменутог Ардалића и Вука Врчевића, представља једног од најзнаменитијих далматинско-дубровачких етнографа који су се бавили проучавањем народног живота, а чији се опус дотицао и веровања тамошњег становништва у митска бића. Вукасовић је у поменутом делу записао бројна казивања људи из Приморја, од Боке которске до Дубровника, који су доживели сусрете са вампирима, вештицама, вилама, змајевима, вукодлацима и другим привиђењима и натприродним појавама, а једно посебно поглавље посветио је веровањима у тинтилине, које овде још зову и цицкавцима – човеколике патуљке са црвеним капицама који, по свему судећи, припадају истог групи митских бића о којима су писали и горепоменути аутори. О овом створењу Вукасовић каже следеће: „Јаје од црне кокоши је чудновато, јер се из тога јајета излеже цицкавац. Ваља да чељаде држи јаје испод пазуха четрдесет дана, а уз то да се не исповједа, не стриже нокте, не умива и не моли Богу. Цицкавац је птица, дуг јој је кљун, а уз то има кесу, те ти у кеси донесе свега, млијека, меда и друге хране, па се каже: “Лако је њему, све му цицкавац носи.” Добро ти прође ко је излегао цицкавца, али је ту и велика мука. Аутор наводи да је причу о овом створењу чуо од извесног Јовице Л. Перовића, а да је он исту слушао чуо од своје мајке.

У „Призријевању“ је наведено и неколико сликовитих примера у којима се описују сусрети људи са овим осветољубивим бићима. Један од њих гласи овако – „Кад су пробијали у Босни Иван планину, радници чују да нешто добро туче по ноћи. Отишли боље да виде, кад, тамо пробија длетом и туче у монтањи (брдо) мало дијете. То дијете дошло, па између радника шета и пробија се, онако без страха. Један радник набавио хране и пића за неђељу дана, а твој тинтилин (онај је дјечак био тинтилин) све извукао из торбе и појео. Онај му радник отео клобучић, ударио га ногом и изгорио му клобучић на ватри у једу (љутитости). Сутридан су радници дубли мине (лагуме), па их напунили и прижегли стијење, али мине јако затајиле па не могле да упале. Онај ти несретник пошао да види, кад све мине оједном упалиле (саставиле) и њега свега разнијеле, остао вас измрцварен, ухо му било највећи дио тијела. Кад ти нијеси могао да убијеш њега, он је тебе, а тинтилин је могао да му и преплати, кад је имао његов клобучић.“

Веровање у овог ђаволка забележила је и Маја Бошковић Стули, хрватска фолклористкиња. У свом делу „Истарске народне приче“ (1959) она пише о Малику, о коме каже следеће – „Малик је мали демон који човјеку често доноси новац и благостање, који каткада живи са човјеком у кући (особито ако га је овај, како то понегдје вјерују, стекао носећи јаје под пазухом).“

Један од најзначајнијих српских етнолога, када су у питању проучавање и покушаји систематизације веровања у митска бића, Слободан Зечевић, у свом делу „Митска бића српских предања“ (1981), закључује да се бића са карактеристикама услужног духа веома ретко срећу у српској традицијској култури. Он наводи и један пример, заснован на сопственом теренском истраживању, у коме пише о запустелом дому неког домаћина из Старчева, кога је упропастио његов кућни дух. Зечевић даље пише да, знајући за ову причу, нико од мештана није желео да поправи ову кућу и усели се у њу. У Банату га зову још и кућни ђаво, верује се да је веома послушан и да ономе ко га поседује чини разне услуге, а највише оне које су у вези са богаћењем. Практично, једино што његов господар треба да учини заузврат, јесте да га добро храни и то истом оном храном коју и сам једе. Наш познати новинар и публициста Никодије Спасић је у књизи „Српска чудеса – загонетне појаве у нашем народу“, забележио један релативно скорији случај сусрета са овим бићем. Наиме, извесна С. К. из села Ковачица код Грубишног поља, видела је једног дана патуљка који је ушао из дворишта, кроз отворена врата, попео се на њен кревет и три пута јој звизнуо у десно уво, након чега је почео да трчи по соби и обара ствари. После неког времена, бавећи се прошлошћу куће у којој је видела патуљка, жена је сазнала да је у тој кући, за време Другог светског рата живео неки богати Мађар, за кога се причало да је на тавану држао ђавола, кога је хранио кашом. Мађар је стрељан за време рата а прича о патуљку је остала до данашњих дана.

Верује се да постоје и жене које овог ђаволка могу да призову из оџака, како би од њега затражиле некакву услугу или га напратиле на некога коме желе да напакосте. Једну овакву причу, засновању на веровању из околине Велике Плане, забележио је писац Миланче Марковић у својој збирци „Сеновите приче“ (Причу можете прочитати овде – http://www.omaja.rs/price-iz-starog-mlina/mladen-za-jovanu/). Ова прича представља једно од ретких помињања мотива услужног духа у домаћој књижевности, као и популарној култури уопште, а свакако треба поменути и сјајно дело Миленка Бодирогића „Прогнана бића“, које представља један текстуално – визуелни ужитак и свакако корак даље у опису овог митског бића о коме се мало зна.

Уосталом, и сам потписник ових редова се сећа времена када би, као дете, међу јајима пронашао и једно кржљаво и знатно мање од осталих. Укућани, а нарочито мајка и баба, би обично одмах тражили да се оно разбије и то што даље од куће, уз једноставно образложење – „Тако се ваља.“ Прича о овом необичном митском бићу ме је инспирисала до те мере да сам почетком 2019. године, не надајући се ничему, на адресу Радио Београда послао радио драмски текст, потписан шифром, који се бавио управо услужним духом. Текст је на моје огромно изненађење награђен првом наградом а како све то звучи можете чути на следећем линку:

Србија је данас препуна напуштених кућа и запарложених имања, а свака од њих је неми сведок неких прохујалих времена, и у себи чува безброј неиспричаних прича о догађајима и људима који су одавно ишчезли, чак и из сећања својих најближих. Зато, уколико пролазите поред неке овакве куће, застаните, погледајте и ослушните. Можда на тавану неке од њих и даље чучи услужни дух који је, чекајући свог давно преминулог господара, за тањирић каше спреман да вам уступи небројено благо, или барем причу.

Младен Милосављевић